У системима који се називају демократским влада би требало да ради у општем интересу, а пошто су људи кварљиви, нарочито када се налазе у власти, опозиција, интелектуалци и средства масовног општења требало би да је контролишу и јавности указују на њене злоупотребе. Проблем, међутим, настаје онда када су власт и опозиција увезане како међусобно тако и са богатим људима заједничким интересима који их супротстављају остатку становништва, јер тада долази до гажења општег интереса, иако се политичари стално на њих позивају. Тако, општи интерес могу крстити националним како је то било током деведесетих, и онда се свако непочинство, па и најгори злочини, могу правдати наводним националним интересима. Може се, међутим, власт позивати и на интересе радничке класе као на опште, што се дешавало у социјалистичком систему, а да се углавном ради у интересу властодржаца. Такође, данас кад власт говори о општем интересу, мисли на сопствене и интересе неколицине најбогатијих људи. Примерице, чије су интересе бранили министри трговине, економије или пољопривреде последњих десет година? Да су одиста бранили општи интерес, за доношење антимонополског закона не би било потребно осам година, а за његову спорадичну примену свих десет. Очевидно, неки други интереси су овим министрима, а бојим се и онима који су обављали премијерску функцију не смењујући их, били знатно ближи од интереса поменутих делатности и грађана.

Данашњи богаташи Србије створени су под окриљем вишестраначког ауторитарног Милошевићевог социјализма, под изговором разбијања режима санкција ОУН. Њима су санкције одговарале све док се нису довољно обогатили да постану незаменљиви сарадници свакога ко је хтео да сруши Милошевићев режим. Разуме се, ауторитарни вишестраначки социјализам с водећом странком, заснован на доминацији државне својине, постао је временом препрека богаташима у даљем развијању послова и богаћењу. У томе су, као и у подршци САД и ЕУ, те сарадњи дела државног апарата, били узроци збацивањa Слободана Милошевића. Ојађени грађани који су масовно учествовали у политичком извођењу радова понадали су се да учествују у истинској револуцији која ће уродити знатно демократскијим системом од претходног. Доиста, данашњи систем је демократскији од претходног, али он је далеко од идеала демократије. Систем у данашњој Србији је олигархијски политички капитализам, пошто су интереси политичке и пословне елите увезани и супротстављени интересима већине грађана.

Има ли излаза? Да ли се систем може демократизовати? Како сада ствари стоје, одговор је негативан (ако ово читају, властодршци се мрште, јер песимизам је званично проглашен непожељним, а песимисти непријатељима). Наиме, опозиција би требало да буде кадра да мења накарадни политички систем, а она то није. Комично је када припадници највеће опозиционе странке позивају на борбу против „политичке елите”, тј. на борбу против себе самих. Што се, пак, тиче мањих опозиционих странака, неке су већ биле у власти и истакле се корумпираношћу, а друге су, такође, уплетене у различита непочинства. Крајња десница, пак, представља најгору могућу алтернативу.

Тако, човеку остаје да се преда очајању, јер и нека нова странка мора, ако жели успех, ући у блиске односе са богаташима, а њихова материјална подршка није бесплатна. Када дају новац, они купују каткад предузећа каткад земљу, а каткад политичаре, како би могли несметано успостављати власништво над свим и свачим, запошљавати и тиме контролисати радништво и стварати монополе у привреди. Према томе, политичке странке, без изузетка, морају радити у интересу најбогатијих. Како ће, у противном, куповати скупе минуте на телевизијама? Од којих пара ће платити гориво и страначке активисте који учествују у предизборним кампањама?

Нажалост, грађани Србије ће и даље живети у дубоко неправедном друштву у којем огромна већина тек преживљава а танак слој најбогатијих ужива. Бојати се да се накарадни политички систем не може променити реформама, јер он је у функцији неправедног друштвеног система политичког капитализма у којем големи профитоносни послови зависе од блискости властима, а власт од одбране интереса крупног капитала. Тако, бављење политиком у Србији је обесмишљено, осим ако се не желите обогатити и стећи нешто моћи над пуком. Европска унија ће вероватно уљудити олигархе, али неће мењати суштину система. Периферија ЕУ је полупериферија светског капиталистичког система и ту је облик капитализма начелно мање човечан од оног у центру, али и човечнији од оног на периферији светског капиталистичког система где се Србија сада налази.

доцент на Филозофском факултету у Београду