Dok je srpska etnička zajednica bila pod vlašću Osmanskoga carstva, jedino uporište etničkog identiteta predstavljale su Srpska pravoslavna crkva i malena i retka pravoslavna teokratija Crna Gora. Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir rodom iz okoline Višegrada, obnovio je rad Pećke patrijaršije 1557. godine, postavivši za patrijarha svog rođaka Makarija Sokolovića. Od tada do 1766, kada je Patrijaršija zbog stalnih buna srpskog stanovništva ponovo ukinuta, ona je, uprkos niskom obrazovnom nivou sveštenstva, čuvala i gradila etnički identitet negovanjem kosovskog mita, uvršćivanjem mnogih Nemanjića u svece i njihovim prikazivanjem na ikonama.

Sa postanjem moderne Srbije, međutim, Crkva je gubila na značaju. Štaviše, umela je izgubiti važne bitke od Vuka Karadžića, primerice, kada je bila na dnevnom redu reforma srpskog jezika. Da tako nije bilo, danas bismo govorili i pisali nekom od redakcija staroslovenskog jezika, a većina Srba bi, s obzirom na komplikovanost jezika, bila delimično nepismena.

Nakon sloma socijalizma, kao posledica sveopšteg izumevanja tradicije pod firmom „vraćanja tradiciji”, u konzervativnijim delovima društva Srbije od SPC počelo se puno očekivati. Ukoliko više, utoliko nerealnije. Otuda nije čudno što se danas mnogi sablažnjavaju nad tučom besprizornih monaha na „svetoj srpskoj zemlji”. Pa ipak, to što su se dve grupe monaha potukle nije najveći problem niti skandal u SPC. Radi se tek o simptomu ozbiljnije bolesti.

Da li treba podsećati na ono što se dešavalo sa vranjskim vladikom Pahomijem i dečačićima, a danas već odraslim ljudima sa ožiljcima na duši? Kako to da su naši konzervativci uznemireniji danas no što su bili onda? Zar je na sudu zbog zastarelosti nedokazano seksualno zlostavljanje dečaka, i to još od vladike, manji zločin od tuče i manjih ili većih krađa crnorizaca nižega čina? Šta očekivati od običnih monaha, ako su se proteklih decenija osvedočili da je neke od njih nekrofilno obrtanje lobanje „malog Ilije” u informativnoj emisiji RTS preporučilo za mesto vladike, ako se drugi, možda, odaju pedofiliji ili besprimernom bogaćenju i uživanju u kiču?

Sigurno, ima u SPC monaha, koji postaju to iz religijskih motiva, vrednih i pametnih ljudi kojima se može ponositi, ali je nesumnjivo da ima i onih koji su tamo otišli iz razloga koji mogu biti prozaični. Zar nije blizu pameti da ima i onih koji su videli u monaštvu ili svešteničkoj profesiji mogućnost lepe zarade? Ovcama su potrebni pastiri, treba ih stalno i predano šišati: porodične slave, osveštanja različitih objekata, posete svetim mestima, krštenja, venčanja, sahrane, vođenje različitih finansijskih poslova. Bogobojaznost stada da se lepo unovčiti, a onda se može ugodno, kadšto i raskalašno živeti. Zar nije logično i da neki odu u monahe zato što su uvideli da se prema njima ne primenjuju zakonske sankcije koje važe za nedovoljno moćne građane?

Nije li licemerno od konzervativnih ideologa kada se danas zgražavaju nad tučom monaha? Crkva je samo deo društva, a ono je osiromašeno, moralno zapušteno, u pojedinim slojevima prilično neobrazovano. Zar nije logično da i crkve budu slične? No, ozbiljan problem nastaje kad država privileguje neke građane; primerice, crkvene velikodostojnike, političare i bogataše u odnosu na druge građane. Žalosno je što, čini se, vrh SPC i konzervativni deo javnosti smatraju lakomost Artemijevih saradnika većim zločinom od pretpostavljenih Pahomijevih. Da li uostalom činjenica da se SPC dosad nije ogradila od podrške koju joj je pružao fašistoidni Obraz nije bila dovoljno jasan znak da nešto nije u redu u njenim redovima? Da li će, bar, činjenica da nasilni poštovaoci Ljotića odnedavno batinaški podržavaju samo Artemijevo krilo u SPC biti dovoljna da se Crkva od nosioca fašizma nedvosmisleno i javno ogradi? Da li na konzervativni deo javnosti, vrh SPC i sudove države deluje samo televizijski snimak i neposlušnost crkvenoj hijerarhiji? Čim nema snimka, čim se zločinac uprepodobi u poslušničkom stavu, sve se zataška, „slučaj zastari” pred sudom, a crkveni apologeti okrive žrtve i novinare.

Naravoučenije: bradati crnorisci ne svedoče o vrlini; retki su vrli – u crkvama i van njih; ipak, crkve su društvene institucije koje nude spasenje brojnim pojedincima uplašenim od smrti, a katkad i od života, pa nema zime ni za religiju ni za sveštenstvo; bez obzira na nesumnjivi istorijski značaj SPC za srpsku naciju, jedino moralni zakon u nama i zvezdano nebo nad nama čine životni oslonac prosvećenih i hrabrih ljudi.

docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu