Недавно је амбасадор велике и Србији, по општем мишљењу, пријатељске земље Русије очитао лекцију Србима на јавном међународном скупу о безбедности у Београду. Наиме, из његовог излагања могло се сазнати да тамо окупљени Срби (узгред, аутор овог чланка није присуствовао скупу) нису добри Срби. Заиста, питао их је: „Има ли овде Срба?!” По мишљењу амбасадора Конузина, добар Србин је Вук Јеремић који уз Русију брани интересе Србије.

Приметно је да је амбасадор Русије дозволио себи да мери и пореди родољубље међу његовим домаћинима. Себи је доделио улогу судије: он поуздано зна какав треба да буде српски родољуб. Утолико, може домаћину делити пацке за недостатак родољубља. Подела на „патриоте” и „издајнике” обележила је многе периоде у историји Србије, била је у пуном јеку током деведесетих у самој Србији, и редовно је доносила негативне исходе. Она је етички недозвољива, јер се људи без доказа етикетирају као издајници како би им се отежало политичко такмичење. Но, ствар стоји још горе када такву врсту етикетирања примењује представник друге земље, који би требало да на најбољи начин представља интересе његове отаџбине. Уместо да код домаћина развија поверење, ако не и љубав, према земљи из које долази, он у ствари побуђује подозрење и страх. Тако су аутора овог чланка, убеђеног противника учлањења Србије у НАТО, неки колебљиви пријатељи већ почели да убеђују како чланство у НАТО није тако лоша идеја, јер амбасадор Русије неприкривено испољава тежњу да мери патриотизам грађана Србије, а одатле до уређивања односа у самој Србији није далек пут.

Зашто би, одиста, представник било које стране земље био заинтересован за јавно процењивање домаћиновог родољубља? Потребно је поставити питање: шта је превасходни задатак амбасадора неке земље? Наравно, унапређење интереса сопствене државе у некој другој држави. Да ли је, ако је то већ тако, у интересу неког амбасадора да побуђује подозрење, па и страх домаћина према земљи коју представља? Ако се има на уму да је интерес Русије да што мање источноевропских држава буде у НАТО, онда испада, иронично али истинито, да је амбасадор Конузин нехотице радио у корист НАТО-а, а не Русије.

Наравно, амбасадор Русије није једини који се понаша на неприхватљив начин у дипломатској заједници. Пре њега тако су се понашали неки ранији амбасадори САД, нпр. Мајкл Полт, који је јавности Србије приказивао каубојске манире, као и бивши амбасадор Цобел, којега је Немачка пре предвиђеног времена вратила кући због тога што је помињао Војводину и Санџак у контексту решавања питања Косова. Треба поменути и да се сада већ покојни амбасадор Цобел претходно јавно извинио.

Чини се, међутим, да амбасадору Русије не пада на памет извињење, а влади Русије ни на крај памети изгледа није његово повлачење у родину. Ако је тако, онда то сведочи да влада Русије подржава својег амбасадора у процењивању патриотизма грађана Србије. Русија тако изражава нервозу поводом помирљивијег става Србије према косовском проблему, јер њој, по свој прилици, у овом тренутку одговара заоштравање ситуације, трајно замрзнути сукоб на Косову, и Србија која се удаљава не само од НАТО-а, већ и од ЕУ. Ако се има у виду да Русија, како се могло прочитати, политички подржава и преко сопствених богаташа финансира обједињавање крајње десних странака у Европи, онда се лакше може схватити да њој не иде у прилог федерализација и следствено јачање ЕУ. У том контексту и делање амбасадора Конузина, које је на први поглед деловало као груба дипломатска грешка на ивици скандала, те изостанак било каквог извињења или његовог повлачења, постаје разумљиво као смишљена, иако не и довољно промишљена, порука Русије Србији и ЕУ.

Русија се тобоже бори за одавно изгубљено српско Косово, и тера Србију да се и она што огорченије бори за њега, јер то је начин да се покаже Европској унији како Русија има тему посредством које може да утиче на дешавања не само у дворишту ЕУ већ и у њој самој. Такође, шаље се порука да Русија може да одговори на потезе САД и НАТО-а у Румунији. У тој работи Русија рачуна на оне који се у Србији сматрају ексклузивним патриотама и који су још пре неколико година писали по зидовима београдских зграда: „Путин вас посматра”. Наравно, поставља се питање: како они који се надају да ће страни политичар наређивати домаћима могу бити патриоте?

За грађане Србије, међутим, читава ова прича има само једно значење: њихова домовина је банана држава која служи као лоптица у тениском мечу великих сила. На разорни сервис Меркелове Путин је рекетом марке Конузин одговорио прејаким и непрецизним бекхендом. Србија је у ауту.

Доцент на Филозофском факултету БУ