Јово Бакић

Хуманитарне катастрофе, политика и човечност

Са људима у невољи ваља саосећати, против злоупотребе моћи а за равноправност и правду се борити

Човечанство се кроз историју често суочавало с хуманитарним катастрофама. Тренутно људи који никоме ништа скривили нису пате у Јапану пред ударима сила природe. Земљотрес и цунами у смрт повукоше више од 20.000 људи. Истовремено, једна нуклеарка није могла издржати снагу земљотреса који је, чак, и за јапанске стандарде био прејак, па је дошло до увећане радијације. Тако је једна култура вредних људи доживела снажан ударац, а ми у Србији које су јапански порески обвезници чистог срца помагали у невољи, јер није ту било ни политичког, а нажалост ни економског интереса, морамо благодарно узвратити и искрено саучествовати у њиховој патњи. Ваља и материјално помоћи; колико ко може. Напослетку, противници градње нуклеарки су у праву, јер ако оне међу прецизним Јапанцима могу довести до оваквих исхода, онда овдашње јавашлије не смеју на њих ни помислити.

Друга данашња хуманитарна катастрофа изазвана је грађанским ратом у Либији и, у још већој мери, одговором најмоћнијих држава на свету на њега. Вођ Либијске Џамахирије свакако није узоран државник, јер ради се о ауторитарцу који влада више од четири деценије. Па ипак, само га грађани Либије могу легитимно сменити, а сваки такав покушај са стране биће нужно нелегитиман. Изговор за бомбардовање Либије, тј. спречавање хуманитарне катастрофе и терорисања сопствених грађана, није ниуколико убедљив, јер благодарећи санкцијама и бомбардовању болницама већ недостају основни лекови. До бомбардовања је дошло тек када је постало јасно да ће пуковник Гадафи повратити контролу над целом земљом и тако окончати сукоб. Званична Француска се тад досетила да призна побуњеничку владу која контролише нафтом богати исток земље. У нафтном грму и лежи зец, јер председник Саркози и премијер Италије Берлускони, који некоћ примаху новац за предизборну кампању и пословаху са Гадафијем, сада се досетише да треба мењати партнера, па и по цену поделе Либије. Може се употребити сила, јер ко још подржава омраженог Гадафија? Сатанизовани ауторитарни вођ слабе земље представља идеалну мету за ново показивање мишица НАТО. Тренутно се не размишља да ли ће се подржати неки нови либијски Хашим Тачи или Осама бин Ладен већ је само важно да се Француска и Велика Британија некажњено присете империјалне моћи, а САД још једном потврде да без њих ниједна војна акција кажњавања не може проћи. Барак Обама ће тако задовољити „либералне интервенционисте” и војно-индустријски комплекс који периодично мора да се ослобађа старих и испробава нова средства уништавања људи и материјалних добара.

Либијским цивилима Србија нажалост не може помоћи, а Гадафију ни не треба помагати. Могле су им помоћи Русија и Кина, али нису. Биле су уздржане у Савету безбедности. Пустиле су низ воду Гадафија као некад Милошевића. Проблем је, међутим, што су уз прљаву воду из корита избациле и дете. Тврде сада да „жале” због нечовечних акција званичне Француске и пратилаца. Тешко је замислити веће лицемерје. У ствари, овонедељни гост Србије жели приступницу Светској трговинској организацији до краја ове године. Вето би, можда, покварио изгледе Русије за чланство, па је овако направљена уносна трговина на рачун либијских цивила. Ваља се надати да власт Србије неће правити сличне трговине, каква је била продаја НИС-а у бесцење, са омиљеним гостом.

Но, каква ће бити реакција грађана „коалиције пет земаља” које учествују у злостављању једне немоћне државе? Зар је могуће да се део грађана најмоћнијих држава неће побунити против њихове колосалне злоупотребе моћи? Зар је потребно да и „наши” масовно гину, па тек онда да се подигне глас против империјалистичких инстиката олигархија у Паризу и Лондону? Ако је Европска унија у овом трену слуга НАТО-а и империјалистичких настојања олигархија, да ли је могуће политичко повезивање противника „новог милитаристичког хуманизма” у њој самој и ван ње? Да ли има либерала који ће бити против „новог либералног империјализма и интервенционизма”? Није спорно да Србија треба да се труди да постане део ЕУ, јер изолација или вера у ближе политичке везе с Русијом за Србију су погубне, али кључно је питање какву ће природу ЕУ имати? Било би исувише жалосно да ЕУ буде тек још једна у низу империја у историји, а још жалосније да Србија учествује у таквом предузећу. Разуме се, она је преслаба да се томе сама супротстави, али би морала налазити примерно друштво у самој ЕУ. Путоказ је јасан: човечност је врховно начело упркос његове злоупотребе у политичкој пракси. Са људима у невољи ваља саосећати, против злоупотребе моћи а за равноправност и правду се борити.

доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић
објављено: 22.03.2011.

Последњи коментари

Kuvar Brodski | 22/03/2011 14:41

Hvala Miko, mene to najvise zanima jer se tu krije izlaz iz ovog globalnog ludila. Samo grdjani SAD, VB i FRA mogu da zustave svoje pomahnitale vlade. Ovaj tekst g. Bakica dokazuje da i medju EUfilima ima samokriticke misli. Bravo za Jovu, zdrava atmosfera u drustvu se stvara forsiranjem istine.

Srbin Antievropljanin | 22/03/2011 16:31

Srbija nije evropska zemlja po mnogim merilima. Jedno od osnovnih je to da svoj suverenitet brani iskljucivo diplomatskim sredstvima dok Evropa bombama resava gradjanske sukobe u zemljama na drugim kontinentima. Dosta prodavanja magle sa evropskim vrednostima!

Ivan K. | 22/03/2011 18:57

Вођ Либијске Џамахирије свакако није узоран државник, јер ради се о ауторитарцу који влада више од четири деценије. - Vasa osuda pokazuje neznanje libijske istorije i kulture. Libija je slabo integrirana, bazirana na krhkim vezama izmedju velikog broja plemena, a ti plemenski odnosi su 100% zasnovani na licnim vezama. King idris je lovom od nafte nagradjivao plemena iz kojih je poticao, dok je Gadafi nakon puca uspostavio siroku ravnopravnost. Odmah nakon puca Zapad je stavio zemlju pod embargom. U tim okolnostima, ono sto je bilo postignuto nije malo, a poslednjih godina modernizacija ekonomije i obrazovanja su uveliko u toku.