Како то да је „обичном свету”, према коментарима који су допрли до потписника ових редака, јасно да живи у олигархији, а неким политиколозима није? Одговор је прилично једноставан: потоњи су позвани – материјално и морално – да правдају успостављени систем (ауторитарни социјализам раније, олигархијски капитализам данас), док је обичан грађанин принуђен да у „најбољем од свих светова” живи.

Олигархија је систем владавине у којем поседовање материјалног богатства мањини обезбеђује надмоћ у привредним и политичким односима које усмерава у сопственом интересу без обзира на интересе већине друштва. Олигархијска спрега крупног капитала (капиталистичких династија) и политичких странака (политичких династија) која се испољава највидљивије у финансирању странака, иако не само ту, постоји упркос формалном постојању избора и представничких институција које би требало да изразе народни суверенитет као суштину демократског начела.

Грчка представља консолидовану олигархију, јер је тамо чак 150 посланика, према сведочењу оксфордског историчара Ричарда Клога, водећег познаваоца Грчке у англоамеричком свету, имало очеве и дедове у скупштинским клупама. Такође, бродовласничке династије Оназис и Кокалис познате су по свом политичком и општедруштвеном утицају, не само у Грчкој, који зацело превазилази утицај 99,9 одсто Грка, без обзира на то што сви они уживају једнако бирачко право и што су формално пред законом једнаки, иако суштински нису нити могу бити (којег адвоката могу унајмити олигарси, а којег остали Грци; да ли је утицај на судију којег потенцијално могу остварити династи једнак утицају оних који су запослени у њиховим предузећима!?).

У Србији, пак, да ли ико мисли да су права породице Мишковић, све док њени чланови не помишљају да се и сами баве политиком, иста као и права 99 одсто овдашњих породица? Социолошка истраживања показују да су бракови међу припадницима пословне и политичке елите, тј. унутар олигархије, све чешћи. Та чињеница сведочи да се олигархија у Србији постепено и извесно уобличава у последњих двадесетак година.

Па ипак, неко би могао да постави питање да ли су балканске олигархије различите у односу на олигархије развијеног капиталистичког света? Зацело, разлике постоје, јер овде су олигархије производ политичког капитализма, тј. система у којем су политичке везе пословних људи услов градње успешних пословних каријера. У систему тржишног капитализма ове везе, такође, могу постојати, али нису једине које обезбеђују пословни успех, већ се често радиност предузетника, тржишна сналажљивост и прилагодљивост, те иновативна способност менаџера, уз присуство нешто среће, одражавају на пословни успех.

Дакле, док у политичком капитализму (скоро да Србија одговара идеалном типу) готово искључиво политичке везе обезбеђују пословни успех, дотле у тржишном капитализму преимућство имају способности делатника на тржишту, а не политичке везе. То, међутим, не значи да политичке везе нису битне и у тржишном капитализму. Припадници пословне, политичке и војне елите, тј. олигархије, круже у САД са положаја на положај. На пример, Ричард Холбрук, у владавини династије Клинтон (Бушови и Клинтонови владају као председници, потпредседници и државни секретари САД у последњих тридесетак година) обавља битне политичке улоге, а у владавини династије Буш обавља важне привредне функције. С друге стране, да ли је политички утицај династије Рокфелер једнак утицају просечне америчке породице? Такође, ниједан политичар не може претендовати на успешну политичку кампању ако претходно није обезбедио астрономски високе донације које му могу обезбедити превасходно олигарси.

Има ли смисла да се системи који су грубо описани зову демократијама? Могао би то бити случај, ако би поменуте династије радиле у корист америчког радног човека који их наизменично бира с циљем да оне раде у његовом интересу. Уистину, империјални подухвати потчињавања и пљачкања мање моћних политичких заједница могу доприносити материјалном благостању радног човека САД. Баш онако као што је то с времена на време, када би национални демократски покрети били јаки, а привлачност реалних социјалистичких друштава за шире друштвене слојеве Запада релативно велика, био случај са радништвом и средњим слојевима Велике Британије и Француске. Да ли је напослетку случајност што су државе социјалног старања биле најјаче у време хладноратовске борбе? Да ли је случајност што су оне у мањој или већој мери у процесу нестајања после краја „хладног рата”? Закључак би био следећи: ауторитарни социјализам терао је капиталистичке олигархије на делимичну демократизацију, а оног тренутка када је нестао као могућа алтернатива, олигархија је у капитализму ојачала.

др социологије, Филозофски факултет Београд