Ха­шим Та­чи, под за­шти­том чла­ни­ца НА­ТО-а по чи­јој ми­ло­сти и је­сте на че­лу ко­сов­ске вла­де уме­сто на ви­ше­го­ди­шњој ро­би­ји, по­ку­шао је да упад­не на се­вер Ко­со­ва и ста­ви га под свој над­зор. Сто­га је Ко­со­во по­но­во у жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња јав­но­сти Ср­би­је, оне исте ко­ја га је, оп­хр­ва­на про­бле­ми­ма сва­ко­днев­ног пре­жи­вља­ва­ња, го­то­во за­бо­ра­ви­ла. Но, јав­ност се по­во­ди за до­га­ђа­ји­ма, а власт мо­ра стал­но да во­ди ра­чу­на о раз­ли­чи­тим обла­сти­ма ствар­но­сти на ко­је мо­же ути­ца­ти.

У по­ли­ти­ци је ви­зи­ја и до­бра про­це­на тре­нут­ка за ње­но оства­ре­ње нај­бит­ни­ја ствар. Оно што је ју­че би­ла ствар­ност или, бар, ве­ро­ват­на по­сле­ди­ца не­ког де­ла­ња, већ да­нас мо­же би­ти пре­ва­зи­ђе­но и ма­ло ве­ро­ват­но, а су­тра пот­пу­но не­мо­гу­ће. Шта се мо­же учи­ни­ти да се Ср­би и њи­хо­во кул­тур­но-исто­риј­ско бла­го на Ко­со­ву за­шти­те? Пр­во тре­ба про­це­ни­ти шта је не­ре­ал­но за Ср­би­ју у овом тре­нут­ку, а шта и у бу­дућ­но­сти.

У овом тре­ну Ср­би­ја под свој су­ве­ре­ни­тет не мо­же вра­ти­ти це­ло Ко­со­во. Ово је не­ре­ал­но пре­вас­ход­но сто­га што то нај­моћ­ни­је си­ле овог све­та не би до­зво­ли­ле, али је не­ре­ал­но и са ста­но­ви­шта са­ме Ср­би­је, ко­ја у овом тре­ну не­ма на­чи­на да из­др­жа­ва Ко­со­во са ње­го­вим не­при­ја­тељ­ски усме­ре­ним ста­нов­ни­штвом, ка­та­стро­фал­ном при­вред­ном и со­ци­јал­ном си­ту­а­ци­јом, ма­фи­ја­шко-по­ли­тич­ким струк­ту­ра­ма, и соп­стве­ном сла­ба­шном при­вре­дом. Нео­др­жи­вост це­лог Ко­со­ва у Ср­би­ји тре­ба­ло је да бу­де по­зна­та од­го­вор­ним љу­ди­ма у Ср­би­ји и пре два­де­се­так го­ди­на.

При­ме­ри­це, на њу је ука­зи­вао До­бри­ца Ћо­сић, ко­ји је ода­тле из­вео за­кљу­чак о по­жељ­но­сти по­де­ле Ко­со­ва и Ме­то­хи­је у скла­ду с ин­те­ре­си­ма Ср­ба. Та­да је то би­ло ре­ал­но, али по­во­љан тре­ну­так то­ком ра­за­ра­ња Ју­го­сла­ви­је ни­је ис­ко­ри­шћен. У да­љој бу­дућ­но­сти, Ср­би­ја, ма­кар и по­пра­ви­ла ста­ње сво­је при­вре­де, не­ће има­ти до­вољ­но људ­ства за одр­жа­ва­ње ми­ра и без­бед­но­сти на Ко­со­ву, због то­га што су де­мо­граф­ски по­тен­ци­јал Ко­со­ва и Ср­би­је ско­ро обр­ну­то сра­змер­ни. След­стве­но, тре­ба се ока­ну­ти иде­је о це­ло­куп­ном Ко­со­ву у са­ста­ву Ср­би­је по­што та иде­ја шко­ди ин­те­ре­си­ма др­жа­ве Ср­би­је и срп­ске на­ци­је ка­ко да­нас та­ко и у до­глед­ној бу­дућ­но­сти.

По­треб­но је, ме­ђу­тим, на­ме­та­ти раз­го­во­ре о ста­ту­су. Да­чи­ће­ва ини­ци­ја­ти­ва је у том сми­слу це­лис­ход­на, иако је ве­ро­ват­но одоц­не­ла. На­и­ме, те­шко да ће они ко­ји су Ко­со­во при­зна­ли и ко­ји та­мо одр­жа­ва­ју ред при­хва­ти­ти не­ко ре­ше­ње ко­је им оте­жа­ва по­сао. Сто­га је по­де­ла Ко­со­ва на­жа­лост те­шко за­ми­сли­ва у овом тре­нут­ку, иако тре­ба от­по­че­ти пре­го­во­ре о ста­ту­су са те тач­ке и до­би­ти оно што се у да­том тре­нут­ку нај­ви­ше за ко­сов­ске Ср­бе и Ср­би­ју мо­же из­ву­ћи.

Мо­же се ра­чу­на­ти да би Ср­би на се­ве­ру Ко­со­ва, на осно­ву ре­ал­но­сти на те­ре­ну, мо­гли до­би­ти ши­ро­ку по­ли­тич­ку ауто­но­ми­ју ко­ја би им обез­бе­ди­ла да упра­вља­ју со­бом без упли­ва При­шти­не и да одр­жа­ва­ју сна­жне кул­тур­не и при­вред­не ве­зе се Бе­о­гра­дом. По­ли­тич­ки би ста­ја­ли из­ме­ђу Бе­о­гра­да, При­шти­не и Бри­се­ла, а гра­ни­це би би­ле при­лич­но ма­гло­ви­те у ствар­но­сти, иако би би­ле за­цр­та­не на ге­о­граф­ској кар­ти. За то је по­ли­ти­ча­ри­ма са се­ве­ра Ко­со­ва по­треб­на ве­шти­на ко­ју до­сад ни­су по­ка­зи­ва­ли.

Ма­на­сти­ри мо­гу до­би­ти за­шти­ту ме­ђу­на­род­них вој­них сна­га или се, ако за­то по­сто­је тех­нич­ке мо­гућ­но­сти, мо­гу пре­ме­сти­ти у Шу­ма­ди­ју, и од њих Ср­би­ја мо­же има­ти не са­мо кул­тур­не, већ и ту­ри­стич­ке ко­ри­сти. Ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци би мо­гло би­ти об­ја­шње­но због че­га Ср­би сма­тра­ју ма­на­сти­ре угро­же­ни­ма на Ко­со­ву, те због че­га же­ле да де­ци обез­бе­де не­сме­та­но упо­зна­ва­ње кул­тур­но-исто­риј­ског бла­га. На­по­слет­ку, срп­ским ен­кла­ва­ма на ју­гу Ко­со­ва се мо­же из­бо­ри­ти кул­тур­на ауто­но­ми­ја, обез­бе­ђе­на по­ли­циј­ским сна­га­ма из са­мих ен­кла­ва, ко­ју би јем­чи­ла ЕУ.

Све ово би би­ло те­шко, али не и не­мо­гу­ће из­бо­ри­ти, има­ју­ћи у ви­ду чи­ње­ни­цу да би овим ре­ше­њем за­штит­ни­ци ал­бан­ског Ко­со­ва има­ли са срп­ске стра­не олак­шан по­сао на са­мом Ко­со­ву и ре­шен је­дан ва­жан те­ри­то­ри­јал­ни про­блем. Ако се, ме­ђу­тим, овај тре­ну­так про­пу­сти, мо­гло би се де­си­ти да у бу­дућ­но­сти и ово ре­ше­ње Ср­би­ма бу­де ус­кра­ће­но. Та­да би Ср­би у ен­кла­ва­ма би­ли пре­пу­ште­ни по­сте­пе­ном из­у­ми­ра­њу и пре­та­па­њу, ма­на­сти­ри би оста­ли на ми­лост и не­ми­лост жи­вља ко­ји за њих не осе­ћа оно што осе­ћа­ју пра­во­слав­ци или, бар, они чи­ји су пре­ци би­ли пре­да­ни пра­во­слав­ни вер­ни­ци.

Мо­гу­ће је да би са­мо Ср­би се­вер­но од Ибра очу­ва­ли свој иден­ти­тет, али је мо­гу­ће и да би се при­ти­сци на њих до­дат­но по­ја­ча­ли, а да Ср­би­ја не би има­ла мо­ћи да их за­шти­ти, те да Ко­со­во оста­не без Ср­ба. Због то­га тре­ба ис­ко­ри­сти­ти тре­ну­так да су­тра не би би­ло доц­кан; баш као што је да­нас ве­ро­ват­но ка­сно за по­де­лу Ко­со­ва и баш као што је пре­кју­че Ко­со­во мо­гло да се по­де­ли по мно­го по­вољ­ни­јим усло­ви­ма за Ср­би­ју не­го ју­че.

*До­цент на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду