Мучно је било 10. октобра. Док су једни весело узвикивали да је љубав људско право, други су тек неколико стотина метара удаљени водили крваву уличну битку. Полицајци су се, штитећи „параду поноса”, сукобљавали са средњошколцима предвођеним крајњим десничарима и богатим криминалцима. Ови потоњи, неретко и сами повезани са крајње десним организацијама, налазе се у одличним односима са највећим фудбалским клубовима у Србији. Истовремено, неки утицајни конзервативци су показали да им је хомофобија јача од начелне осуде насиља према онима који различито мисле. Како све ово разумети?

Добро је почети од онога што не би требало да буде спорно: сваки човек има право да се удружује са себи сличнима и јавно исказује своја уверења и ставове без обзира какви су, све док се не залаже за мржњу и насиље према другачијима. Следствено, љубитељи истополне љубави могу протестовати против хомофобије и назвати њихову параду како год хоће, па и парадом поноса, упркос чињеници да их већина љубитеља двополне љубави у Србији не схвата. Иако је овај назив производ пркошења онима који их презиру, те као такав разумљив, вероватно би неки други, примерице парада трпељивости, био усклађенији са безболнијим остваривањем њихових циљева.

Што се, пак, младих и гневних тиче, требало би рећи да средњошколци који пролазе кроз период сваковрсног, па и сексуалног сазревања, могу јавно испољавање различите сексуалне усмерености препознати као угрожавање њиховог тек стеченог сексуалног идентитета. Зато могу постати плен конзервативаца и крајњих десничара који у хомосексуалности виде угрожавање породице и нације. Иако се стави на страну чињеница да по истој логици нацију и породицу може угрозити и институција монаштва, јасно је да се у патријархалном, хомофобичном, национално фрустрираном и неправедном друштву Србије ова тема користи зарад освајања идеолошке хегемоније и власти. Да се ради управо о идеолошко-политичкој борби говори лицемерје које су многи конзервативни интелектуалци и политичари показали. Доиста, они конзервативци који страствено осуђују „параду поноса” нису ни реч прозборили својевремено када је један владика био основано осумњичен за хомосексуално злостављање малолетника? Значи ли то да им хомосексуалност у ствари не смета под условом да је тајна? Још горе, значи ли то да они немају ништа против хомосексуалног насиља, јер дотични владика није имао пристанак дечака, само ако се оно одвија далеко од очију јавности? Зашто се нико од њих није јавно противио чињеници да је случај владике скинут с дневног реда суда само због застарелости? Зар црквени оци заиста не виде „дебло у оку свом”?

Како, међутим, поступати према делу омладине која показује велику меру ксенофобне (ваља се сетити Бриса Татона) и хомофобне агресивности? Већина учесника дивљања на улицама највероватније припада ширим друштвеним слојевима којима је крајњи национализам једино уточиште пред маргинализацијом и бесперспективношћу у друштву чија је структура међу најзатворенијима у Европи, тј. у којем је могућност друштвеног напредовања сиротиње изузетно сужена. Отуда је неопходно не само васпитно-образовно делање усмерено на разумевање и трпљење различитости, већ су и политичари, нарочито они који се исказују левичарима и левим либералима, дужни да учине све како би друштво пружало једнаке прилике свим својим припадницима, а успех личности зависио што више од њене даровитости, а што мање од породичне, класне или етничке припадности. Утолико, не смеју се трпети они министри који јавно говоре и раде у име најбогатијих а на уштрб сиротиње и средњих слојева, док се закони попут оних којима се уводи прогресивно опорезивање морају што пре донети.

Што се, пак, криминалаца у фудбалу тиче, њих ће бити све док држава не покаже да јој је спорт важнији од било које личности и било које клике, без обзира на то да ли се ради о црвено-белој, црно-белој или некој другој. Ако управе фудбалских клубова, било из страха, било намерно, нису у стању да сарађују са полицијом у борби против кријумчара дроге који су донедавно седели унутар њих, као и против неонациста и хулигана, онда треба или растурити такве управе и попунити их храбријим члановима или разградити клубове и подићи нове на чвршћим темељима. Крајње десничаре који примењују или пропагирају насиље и мржњу према другачијима треба гонити као појединце, а њихове организације не треба забрањивати зато што би чланови забрањене групе основали нову под другим именом. Напослетку, без квалитетног и ефикасног правосуђа мало шта од поменутог може дати плода.

доцент на Филозофском факултету у Београду