Када се помену САД често се у Србији могу чути махом негативни стереотипи. На пример, уме се тврдити како су САД населили европски затвореници и свакојаки олош који је из Европе бежао пред правдом и законом. Тиме се потпуно занемарује историјска истина да су у САД долазили понајвише религијски неконформисти за које у Европи није било места услед верске нетрпељивости. Ако су бежали из Европе, бежали су од ускогрудости и неправде. Доцније у САД су навирали бегунци из социјалне беде и немаштине, баш као и предузетни и авантуристички духови. Разуме се, међу њима је било и криминалаца, али у којем их то друштву нема, нарочито ако се има у виду статистичка повезаност социјалне беде и криминала?

Други стереотип казује како се Американци лоше хране, иако у ствари у САД је изузетно богата понуда разноврсне хране, здраве и нездраве, изузетно укусне и оне која то није. Наравно, као и свуда, сиротиња се вероватно храни знатно лошије од виших слојева.

Прилично је раширено и мишљење да се у великим градовима, нарочито у Њујорку или Вашингтону, белац не може прошетати црначким четвртима а да му живот не буде угрожен. У ствари, тако је било пре десетак и више година, али то више ниуколиконије случај. Писац ових редака може посведочити да се шетао Харлемом у друштву другарице с којом је похађао београдску 13. гимназију и њеног супруга, такође белца, те да им длака с главе није недостајала. Вратио се у средишњи део Менхетна подземном железницом, сасвим сам, и није имао непријатних искустава. Доиста, криминал је у великим америчким градовима драстично опао између 1995. и 2005, а од тада је у благом порасту, али су, све у свему, Њујорк и Вашингтон знатно сигурнија места за живот но Београд. У најмању руку, тамо се новинари не убијају и не нападају, већ се човек осећа сасвим слободним и безбедним. Нажалост, Харлем није онако леп као остатак Менхетна, већ се на њему очитује друштвена неправда, слабији имовински статус црначког становништва, као и слабија урбана култура која се огледа у бацању отпадака на улицу или у остављању душека у парковима.

Међутим, основна чињеница коју Европљанин треба да има у виду када говори о САД везана је за огромну разноврсност америчког друштва. Једноставно, ово огромно друштво толико је разнородно да је свако уопштавање највероватније погрешно. Како се, на пример, на исти начин може говорити о грађанима Њујорка и грађанима Харисбурга, главног града Пенсилваније? Заиста, Њујорк је град над градовима, престоница света, ремек-дело америчке цивилизације којим је она превазишла сопствена ограничења и подарила човечанству најлепши поклон. Овај космополис прима раширених руку сваког посетиоца, „гост” може боље говорити енглески од „домаћина”, па се и писац ових редака сусрећући припаднике свих „раса” и њихових мешавина осетио добродошлим и домаћим већ после пар десетина минута проведених на улицама Менхетна. Естетика контраста краси Њујорк који се с правом дичи небодерима чија висина и модернистичка лепота одузима дах, јер посетилац остаје њима нарочито задивљен управо из прелепе природе Централног парка смештеног у Горњем Менхетну. Наравно, културна понуда је без премца, па човек може наћи што му душа иште од бродвејских представа, преко концерата најбољих џез музичара на свету, до сјајних барова у којима наступају врхунски музичари којима ниједна врста музике није страна. Разумљиво, у овако занимљивом граду мора живети велики број образованих и мислећих људи. Њујорк савршено одговара потребама интелектуалца.

Међутим, ако посетилац оде до Харисбурга, само неколико сати вожње удаљеног од Њујорка, неће ни приближно бити тако усхићен. У учмалој варошици цркава различитих верских заједница има тек нешто мање од кућа. Ако човек наручи вино у ресторану, лако му се може десити да му конобар каже како је закон у Пенсилванији забранио точење алкохола у ресторанима. Заменик градоначелника ће објаснити да се држава мора старати о јавном здрављу, па је ресторанима прописала ограничен број дозвола за точење алкохола, док ће истовремено на питање ко је одговоран за велики број бескућника, тврдити да „ми, Американци, верујемо како је сваки појединац одговоран за себе”. Уобичајено лицемерје политичара зачињено идеолошком затуцаношћу чини паланку још репресивнијом и депресивнијом.

О Бостону и Вашингтону, сјајним књижарама и библиотекама, одличним професорима, љубазним и гостољубивим домаћинима, можда, неком другом приликом… Наравоученије: стереотипи о САД су у најбољем случају тек делимично тачни, а у најгорем потпуно погрешни; ради се о динамичној, сложеној, противречној, моћној, и надасве разноврсној цивилизацији.