Када се каже Европа, може се помислити на феничанску принцезу коју је Зевс, претворен у бика, пренео на својим леђима на Крит; може се помислити на континент под тим именом, али и на велико полуострво још већег азијског континента; напослетку, ту је економска и политичка унија држава која је изабрала ово име да означи сопствени идентитет.

Управо се у овом последњем смислу Европа, по правилу, јавља у дискурсу водећих политичких странака и многих интелектуалаца у Србији. Разлог се налази у објективним околностима политичког положаја Србије.

Наиме, она се граничи са истока, севера, а ускоро и запада са ЕУ (БиХ је протекторат ЕУ, а Хрватска постаје чланица). Штавише, на југу заједничку границу „спречава” тек БЈР Македонија, јер и Косово је протекторат ЕУ. Дакле, „Европа” је судбина Србије. Иако Србија не буде њена чланица у будућности, у не мањој мери ће, ипак, зависити од ње. Улазак у ЕУ, без обзира на то да ли ће она остати оваквакаква је данас или не, за Србију је пожељан због тога што ће тако побећи са периферије светског капиталистичког система на полупериферију. Она ће се придружити сиромашнијем делу овог елитистичког „клуба”, штитећи се истовремено од политичког продора и хегемоније Турске. Наиме, оне земље Балкана које не уђу под искључиво окриље ЕУ налазиће се под подељеним старатељством Брисела и Анкаре. За Москву ће ту бити мало места, јер њој ће прилаз Балкану отежавати, ако не и онемогућити, САД, ЕУ и Турска.

Овај објективан политички смисао често се правда идеолошком причом о европским вредностима и општим просперитетом који очекује Србију када у ЕУ уђе. Наравно, дешавања у Грчкој, Италији, Ирској, Португалији, Шпанији, Мађарској, умногоме су релативизовали домете идеолошке приповести о ЕУ као материјалистичком рају. Но, прича о „европским вредностима” опстаје. Најчешће се ту мисли на периодично мењање власти на релативно поштеним изборима, што се погрешно зове демократијом, на тржишну привреду што је еуфемизам за капитализам, те на поштовање људских права и разлика међу припадницима разноврсних друштвених група. Нажалост, ни ту европска стварност није на оном нивоу на којем га идеолошка прича приказује.

Најбоље то показује успон крајње десних странака које се диче ксенофобичним, расистичким и националистичким ставом. У појединим земљама, као што је суседна Мађарска, овакве странке владају или подржавају владу која односом према мањинама, особито ромској, шокира либерални и левичарски део јавности у ЕУ и ван ње. Па ипак, у ЕУ су, можда, најбројније снаге које истински бране човечан и цивилизован однос према различитом, мањинском и слабијем, па ова приповест има бар делимично упориште у стварности. Такође, снага јавности у ЕУ, тј. делимична демократска контрола интереса и понашања олигархије, није занемарљива, па када се неки министар или политичар огреши о опште прихваћена морална правила и законске норме, онда подноси оставку. На пример, недавно је дотад врло популарни министар одбране у влади Ангеле Меркел, Теодор цу Гутенберг, виђен и као будући вођ немачких демохришћана, морао поднети оставку и уплатити 20.000 евра Удружењу за помоћ деци оболелој од рака, пошто се открило да је плагирао докторску дисертацију.

У Србији, пак, чињеница да је министар Оливер Дулић склопио посао са предузетником Оливером Дулићем није била довољан разлог ни за његову оставку ни за смену. Мутни послови око приватизације Националне штедионице Млађану Динкићу ни до дана данашњег нису шкодили, а недавно је јавност сазнала и да супруга Чедомира Јовановића има предузеће. Када супруга вође политичке странке однедавно и изненада открије предузетнички дар, онда се човек мора запитати на који начин ова странка може довести до „преокрета”, тј. до убрзања путовања Србије ка Европској унији. Наиме, аутору овог текста није познато да вођи политичких странака или њихове супруге у друштвима ЕУ, пошто се већ неко време баве политиком, почињу да граде и предузетничке каријере. Има случајева, често несрећних, да се успешни предузетник посвети политици, на пример Берлускони, па стечени новац користи за сопствену политичку промоцију и заштиту од кривичног гоњења, али да политичар отворено, оснивајући предузеће, користи политичку моћ, везе и утицај, за породично богаћење – то је већ специјалитет србијанске политичке културе. Када су у питању донедавни евроскептици, савет да треба „крадуцкати” а не красти као што своје пулене учи магистар Илић, иако производи подсмех, не изазива претерано изненађење; али када политичари уста пуних Европе и њихове супруге оснивају предузећа, мучнина је нужан исход.