Nismo se bez razloga divili Englezima, koji su novinarstvo definisali jednostavnim, ali leksički duhovito obrazloženim principom: „Informacija je svetinja, komentar je slobodan!“

U ovoj je rečenici možda sadržana odbrana od preteranog uticaja bulevarske štampe, ali i iluzija o njenoj slobodi. Postavljena je ovlašna granica između tabloidne stvarnosti i fenomena poznatog kao „žuta štampa“. A kad je već istina pred nama, onda se komentatorima a i čaršiji slobodno može razvezati jezik.

Mediji u sebi i o sebi rado gaje još jednu zabludu: da je njihova misija sadržana pre svega u moći da popravljaju vlast, koja je sklona da se poistoveti sa državom i njenim vitalnim interesima. I da se, jakako, izbezobrazi, postane arogantna i sklona amneziji u pogledu puteva dolaska na vrh. A to, bar u slučaju Srbije, bez medija ne bi bilo moguće. Ima mnogo hipoteza koje se pre mogu odbraniti nego porušiti, da su novinari a ne opozicija srušili Miloševića.

Da su novine i novinari uzdizali prosečne, čak beznadežne, dezorijentisane političke gubitnike u lidere i ubedili ih da mogu da budu elita. U to ni oni sami (opravdano) nisu verovali, no danas znaju da su odabrani. To je pouzdan dokaz da štampa u Srbiji nije nedužna, naprotiv! Ali, pitanje njene slobode koje je pred jednim dramatično lošim i demokratski zapuštenim zakonom uglavnom ostalo prećutano, tiče se uglavnom opozicije od pre 2000. godine.

Tada su njeni konfuzni lideri (čast izuzecima) imali jake adute da ruše režim, sklon da donese „Vučićev zakon“, ugasi „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, otera pod stečaj nepodobno mišljenje, zabrani slušanje „Glasa Amerike“ i druge glasove sa strane. A i pre toga i posle svega, bilo je egzekucija novinara, surova ubistva koje niko (ne može, ne želi, ne stiže) da rešava. Tako se u Srbiji valja bojati saznanja da ubistva novinara i nisu neko krivično delo.

Bio sam svedok kada je julovska parapolicija demolirala prostorije „Dnevnog telegrafa“, i novinar u „Glasu javnosti“, kada su isti trudbenici plenili mašine i pucali u štampariji. Nekako sam uveren da se to Raji Rodiću neće ponoviti. Ma kakve se priče o njemu ispredale, to se mora dokazati pre nego što vlast, možda, ugasi nešto od njegovih zanimljivih tvorevina. Ne verujem ni u paralelne antimedijske oružane snage, jer ih je danas teško formirati. Privatne policije, naprosto, imaju druga posla.

Naravno da ne verujem ni u mogućnost da predsednik Tadić beskonačno dugo ćuti povodom Zakona. Baš je čudno što je i do sada ćutao, kad se onako revnosno javljao i zbog mnogo beznačajnijih stvari.

To bi moglo da znači da se u Srbiji upravo odigrava neverovatni medijski prevrat: oni koji su nosili barjak 5. oktobra 2000. godine traže zamračivanje javnog prostora. Ljudi iz čijeg smo mraka (i medijskog) te godine izašli, mnogo su oprezniji. Ta demokratsko-autoritarna inverzija svakako vodi Srbiju nekoliko koraka unazad, čak nezavisno od sudbine Zakona.

U tom procesu obrnute evolucije, nikako se ne može zaobići lik i delo ministra Nebojše Bradića, koji očigledno ne poznaje suštinu materije koju uporno ozakonjuje. On govori o „zavođenju reda“ u jednoj preko svake mere osetljivoj društvenoj sferi. Nedostaje samo rad i disciplina, direktive i agitprop.

Uvereni smo da je zavođenje reda stvar nadležnih organa represije, a ne ministra kulture. Ako u medijskoj sferi uopšte vlada nered, ako stalne turbulencije i senzacije koje dolaze „iz sfere života“ pa i iz vrha vlasti a ne iz medija, nekoga podsećaju na haos koji se ne može regulisati po naumu vlasti, onda tu nije reč o neredu. Nego pre svega o ogledalu stvarnosti, koja je tabloidna taman kao i „žuti“ mediji. A oni to preslikavaju svakakvim pa i nedoličnim jezikom.

Tako smo uz demokratsku dobili i vrednosnu i etičku inverziju. Vlast želi da ima medije kojim će biti zadovoljna. A to je preduslov za svaku ( presijama i represijama) stimulisanu apologetiku. To je predvorje duhovnog totalitarizma.

Slutimo da vlast, u konačnom normativnom bilansu, ne želi ništa drugo no ulepšavanje stvarnosti ućutkivanjem ne samo živopisnog Raje Rodića, nego i svih koji bi mogli da naude predstavi samoljubivog režima o njegovoj poziciji. I da od Raje, pa i od veće javne ljage sačuva svete koalicione krave. Ali, to se stado tako očuvati ne može.

Pred tom idejom i pod pretnjom zavođenja autoritarnog reda, ćute pronosirani demokratski barjaktari, nevladine organizacije i nezavisna udruženja.

Većina novinara, sa kojima sam zajedno gutao suzavac u Vlajkovićevoj 5. oktobra 2000. postavlja mi krajnje jednostavno pitanje: „Šta im bi? Kad ono beše Vučićeva inkvizicija, bar smo galamili!“

Tačan odgovor naslućujem ali ga ne znam. Niti znam je li komentar slobodan.