Нисмо се без разлога дивили Енглезима, који су новинарство дефинисали једноставним, али лексички духовито образложеним принципом: „Информација је светиња, коментар је слободан!“

У овој је реченици можда садржана одбрана од претераног утицаја булеварске штампе, али и илузија о њеној слободи. Постављена је овлашна граница између таблоидне стварности и феномена познатог као „жута штампа“. А кад је већ истина пред нама, онда се коментаторима а и чаршији слободно може развезати језик.

Медији у себи и о себи радо гаје још једну заблуду: да је њихова мисија садржана пре свега у моћи да поправљају власт, која је склона да се поистовети са државом и њеним виталним интересима. И да се, јакако, избезобрази, постане арогантна и склона амнезији у погледу путева доласка на врх. А то, бар у случају Србије, без медија не би било могуће. Има много хипотеза које се пре могу одбранити него порушити, да су новинари а не опозиција срушили Милошевића.

Да су новине и новинари уздизали просечне, чак безнадежне, дезоријентисане политичке губитнике у лидере и убедили их да могу да буду елита. У то ни они сами (оправдано) нису веровали, но данас знају да су одабрани. То је поуздан доказ да штампа у Србији није недужна, напротив! Али, питање њене слободе које је пред једним драматично лошим и демократски запуштеним законом углавном остало прећутано, тиче се углавном опозиције од пре 2000. године.

Тада су њени конфузни лидери (част изузецима) имали јаке адуте да руше режим, склон да донесе „Вучићев закон“, угаси „Дневни телеграф“ и „Европљанин“, отера под стечај неподобно мишљење, забрани слушање „Гласа Америке“ и друге гласове са стране. А и пре тога и после свега, било је егзекуција новинара, сурова убиства које нико (не може, не жели, не стиже) да решава. Тако се у Србији ваља бојати сазнања да убиства новинара и нису неко кривично дело.

Био сам сведок када је јуловска параполиција демолирала просторије „Дневног телеграфа“, и новинар у „Гласу јавности“, када су исти трудбеници пленили машине и пуцали у штампарији. Некако сам уверен да се то Раји Родићу неће поновити. Ма какве се приче о њему испредале, то се мора доказати пре него што власт, можда, угаси нешто од његових занимљивих творевина. Не верујем ни у паралелне антимедијске оружане снаге, јер их је данас тешко формирати. Приватне полиције, напросто, имају друга посла.

Наравно да не верујем ни у могућност да председник Тадић бесконачно дуго ћути поводом Закона. Баш је чудно што је и до сада ћутао, кад се онако ревносно јављао и због много безначајнијих ствари.

То би могло да значи да се у Србији управо одиграва невероватни медијски преврат: они који су носили барјак 5. октобра 2000. године траже замрачивање јавног простора. Људи из чијег смо мрака (и медијског) те године изашли, много су опрезнији. Та демократско-ауторитарна инверзија свакако води Србију неколико корака уназад, чак независно од судбине Закона.

У том процесу обрнуте еволуције, никако се не може заобићи лик и дело министра Небојше Брадића, који очигледно не познаје суштину материје коју упорно озакоњује. Он говори о „завођењу реда“ у једној преко сваке мере осетљивој друштвеној сфери. Недостаје само рад и дисциплина, директиве и агитпроп.

Уверени смо да је завођење реда ствар надлежних органа репресије, а не министра културе. Ако у медијској сфери уопште влада неред, ако сталне турбуленције и сензације које долазе „из сфере живота“ па и из врха власти а не из медија, некога подсећају на хаос који се не може регулисати по науму власти, онда ту није реч о нереду. Него пре свега о огледалу стварности, која је таблоидна таман као и „жути“ медији. А они то пресликавају свакаквим па и недоличним језиком.

Тако смо уз демократску добили и вредносну и етичку инверзију. Власт жели да има медије којим ће бити задовољна. А то је предуслов за сваку ( пресијама и репресијама) стимулисану апологетику. То је предворје духовног тоталитаризма.

Слутимо да власт, у коначном нормативном билансу, не жели ништа друго но улепшавање стварности ућуткивањем не само живописног Раје Родића, него и свих који би могли да науде представи самољубивог режима о његовој позицији. И да од Раје, па и од веће јавне љаге сачува свете коалиционе краве. Али, то се стадо тако очувати не може.

Пред том идејом и под претњом завођења ауторитарног реда, ћуте проносирани демократски барјактари, невладине организације и независна удружења.

Већина новинара, са којима сам заједно гутао сузавац у Влајковићевој 5. октобра 2000. поставља ми крајње једноставно питање: „Шта им би? Кад оно беше Вучићева инквизиција, бар смо галамили!“

Тачан одговор наслућујем али га не знам. Нити знам је ли коментар слободан.