Негде пред Божић, кад се опраштају стари грехови, извинио се Ивица Дачић. Његова хришћанска молба за опроштај односи се на деведесете године. У то доба Дачић беше полетан гласник Милошевићевог курса, момак тврде реторике, уз наглашени свађалачки полемички набој.

Данас је Дачић вицепремијер у демократској власти, и уз то министар полиције, дакле челник је легитимне силе исте власти. Боље стоји код Тадића него што је код Слобе, што никако не умањује мистерије чудних путева господњих. Иначе је министар полиције само један из галерије извињавајућих.

После силних ратова и бесмисленог девастирања живота „на овим просторима“, било је свакојаких захтева за праштање. Неки од њих су прихватани, многи исмејани као неумесни и сувишни. Ипак, синдром Вилија Бранта, који је на коленима затражио опрост пред жртвама холокауста, још се добро држи у људима који овде преиспитују своје улоге у трагичном балканском хаосу.

Изгледа да се Дачић није извинио због неких личних доприноса свеопштем разарању, него напросто због самих деведесетих као таквих. Оне су се ваљда и догодиле као резултанта склопа најгорих могућих околности, због недораслих људи на важним местима, због јуродивих који су постали мера родољубља, па та мера још важи на многим местима.

Кадровска карта из тога времена може нас одвести у очај, управо из страха да би се нешто могло поновити. Слутили смо ко нас све то и куда води, али тек кад су цареви огољени и одевени у пругасте пиџаме, морали смо да разумемо ко је све крив за тако крвави водвиљ. Уз остало, и ми сами, који смо бирали, или допринели да се они изаберу сами, или смо напросто ћутали пред најездом талога.

Не може се сумњати да је Дачић чврсто веровао у Господареву утопију, и следио је свим својим снагама. Пре свега промоцијом празне идеолошке формуле, за коју је морао знати да је неостварива. У томе је предност доброг политичког штофа: превазићи немогуће и преобратити се у времену кад било шта, или много више од тога постане оствариво.

Дачић је сазревао упоредо са рушењем света који је морао да објашњава. Он је најлепшим бојама фарбао рушевне кулисе једног система, чак и кад је трулеж пробила испод фикције трагикомичне јуловске секте.

Та секта, настала из чудовишне брачне коалиције, имала је крупан утицај на политичке, вредносне, хуманитарне и естетске димензије нарушеног живота. То је Дачић морао да зна, и нијансе извињења показују да је знао.

Његова несумњива политичка интелигенција није му допуштала да пред ухапшеним, и касније мртвим господаром западне у патетични фанатизам. Зато је у својој партији угасио и отклонио фундаменталистичке фракције, скинуо важну слику а није поставио своју, смирио Мркоњића као ирационалног заљубљеника Фамилије, тако да му је дао да ради оно што највише воли а најмање уме: путеве.

Тај посао тај човек никада не завршава, па ресор М. М. остаје нетакнут за многе године. Ако Дачић остане у самом врху игре.

Извињење казује да ће опстати. Захтевом за праштање његовом делу младалачке биографије, он мисли да је успео да са СПС свали хипотеку творца најгорег дела историје. Да приведе себи и оне који се још нису определили, а одрасли су много после ембарга и епске националне беде. Тиме показује да ће на изборе, можда, изаћи јачи него што је ушао у претходне. Део идеолошки бетонираних гласача ће га напустити, али од тога велике штете неће бити. Најтврђи чувари гроба под пожаревачком липом, ионако су оптерећени неумољивим биолошким лимитима, а њихове убуђале приче више нема ко да слуша.

Ивица је мудро поступио са рушевним Милошевићевим култом. Нити га обара, нити га поправља. Не жели да се до краја обрачуна са мртвим политичким оцем, знајући да неподмитљиво време то чини само, боље од њега, боље од свих.

Данас је он неоспорни лидер СПС, без било каквог значајнијег изгледа неке „јаке личности“ да угрози његову позицију. Ако је већ решио лидерско питање унутар своје партије, извињење сигурно има снажну коалициону пројекцију. Предизборну или постизборну – начелно је свеједно. Али, Дачић ће после гласања вероватно моћи себи да изабере најмоћније за расподелу власти. У овом часу он се чврсто држи Тадића, али резолутно није затворио ниједну могућност. Не мора се заборавити да је пре свог блиског сусрета са Тадићем пре четири године, Ивица Дачић преговарао са Коштуницом.

Тада је сасвим добро проценио на коју ће страну, поставши политички и лични ослонац шефа државе.

Пре извињења за деведесете, Славица Ђукић-Дејановић најавила је како би Дачић могао да буде савршени премијер. О таквој могућности Дачић још није говорио, његова молба за праштање односи се само на прошлост.