Јоца, своме народу

Да ли је таква понуда непристојна или не, још ваља просудити. Било је и непристојнијих, ако се сећате. Било је вишка слободе за угледне Србе, са много луђом, да не кажемо гором биографијом него што је себи спечалио Амстердам. Њима, фала богу ни данас ништа не фали, а они никоме ништа нити су дали нити понудили.

Није намера овог аутора да прави неумесне паралеле између наведеног Сретена Јоцића и друштва угледних Срба који су успели да избегну одговоре на непријатна питања и неудобност пансиона у Бачванској. Скоро да сам сигуран да ће Драган Ђилас, као градитељ Београда, одбити понуду као неозбиљну, јер истина је, ћуприје се не граде парама чије се порекло не зна, али се може наслутити. Тако да господин Јоцић неће бити у прилици да буде задужбинар. Замислите бронзану плочу на мосту: „Јоца Амстердам, своме народу!”

Бизарна затворска понуда илуструје бар две српске опсесије: изборе и изградњу земље. Неко је заиста покушао да г. Сретена произведе у српску верзију Робина Худа, при чему се не зна где уопште почиње Шервудска шума. Адвокат чувеног континенталног робијаша, сасвим случајно је члан Српске напредне странке. У своје време, он је био звезда прелетачког рока. Међу покрштене радикале стигао је из владајуће партије, чак са места генералног секретара председника републике.

Тај случај није много потресао владајућу групацију: бар не онолико колико су они стрепели, још мање колико су се напредњаци надали. После јавног ексцеса Цвијана (тако се генсек, адвокат, напредњак зове, или можда презива) сазнали смо зашто је човек потонуо под притиском својих лимита. Вучић је одмах оценио да се Цвијан понашао попут јунца у младом расаду, па је нашао нужним да објасни како ухапшеник нема везе са СНС, нити ће икад градити мостове. Добро је, одахнули смо. Ако А. В. постане градоначелник, биће ћуприја и без Јоце.

Али, бадава. Цвијан је наставио да расипа своје разумевање страначке борбе и премошћавања обала. Уз похвалу поштењу свога штићеника, и епску оду његовом родољубном алтруизму, адвокат је рекао да у свему томе не види ништа лоше. Напротив! А управо је њему припала част да то обзнани, јер је: „Леп, паметан, речит, и то уме најбоље да саопшти!” (цитат његове изјаве).

Е сад, ако је предизборна агитација већ почела, а свакако јесте, ред је да се озбиљно забринемо. Све политичке групације које имају изгледе да „прескоче цензус”, већ су биле и на власти и у опозицији. Ако изузмемо стратегију неважећих листића као „легитимну апстиненцију” при гласању, што ипак јесте став, питање је шта нам се уопште нуди? Цвијан је и метафора и лакмус папир, који нам показује актуелно кадровско стање и у власти и у опозицији.

Гомила подобних апаратчика, без креативних моћи, без искуства и знања, чами у партијским фиокама, и чека своју шансу. И у влади Мирка Цветковића има примера податних, безличних адолесцената, којима је позиција државног секретара прво радно место у животу. Тако је партократска хидра појела државу у којој се ухлебила, и наставља да је разара, јер против ње одбране нема.

Због тога је пример адвоката Цвијана поучан, независно од његових личних домета. Њему је положај генсека у председништву био недовољан. У кадровској политици промовисања надобудних јуниора у водеће министре, амбиције просечних се не могу измерити. Јоцићев адвокат није добро прошао и није далеко догурао код Томе и Вучића, иако СНС кубури са кадровима.

Има чаршијских тумачења да у условном даривању моста, Јоца звани Амстердам није био сасвим озбиљан. Желео је, наводно, да се наруга градитељски стерилној држави, која за више од пола века не уме да направи аутопут у равној Војводини. И на чијим се брзим пругама путује и 20 километара на сат. Један очарани путник из воза Београд–Ниш, после десет сати путовања рекао је: „Воз иде тако споро, да успутне кафане могу да служе као вагон-ресторан!”

Београд је ове године добио један мост, са највећим пилоном у Европи. Опозиција тврди да грађевина кошта пола милијарде евра, и да вреди бар пет „нормалних” мостова, колико још треба Београду.

И највећи српски градитељ у свим временима, Милутин Мркоњић, тражи слободу. Али не за себе, него за Миру, Марка, Милановића, Марковића (Радета). За аболицију својих пријатеља из деведесетих, Мркоњић не нуди ништа у замену. Чак ни добре рокове за коридоре 10, 11 и 12. Него тек онако, зато што су невини.

Зар исту ствар није рекао Цвијан? Разлика је само у томе што је Вучић покушао да заташка тако несувисле испаде, а Дачић и Цветковић су свога Мрку оставили потпуно запуштеним.