Чопори огромних паса луталица газдују београдским сокацима. Не боје се никога, а и зашто би? Талични грађани, које уједе неко урбано куче, могли би да добију накнаду: од 5.000 до 25.000 динара.

Градоначелник Ђилас је месецима раскопавао па поравнавао улице. Сваки час негде вас затекне група радника која рије по важној градској артерији. Изгледа као да се по Београду буши по навици: за каблове, за водоводне цеви, за грејање. Како коме текне. За Ђиласове владавине направљен је мост преко Аде, посечени су, па засађени платани.

Београд је у фази бесконачног дотеривања осудио себе на вечити саобраћајни хаос. Али добро, нешто се бар ради. У хаосу хаотично.

Једина област где лордмер српске метрополе није ништа урадио, то је проблем инвазије градских и приградских паса. Више пута је надахнуто говорио о томе, о разним моделима „решавања питања паса луталица”, азилима и азилантима. Али миријевски и други кучићи, на пример, не маре за човека, свог најбољег пријатеља. Кад се смркне, боље је не излазити из куће. Неки подаци казују да сваког божјег дана неки надрндани и нервозни пси луталице изуједају од седам до десет срећних житеља главног града.

Град напросто нема добро и паметно решење. Можда оно и није могуће у амбијенту где су емоције помешане до апсурда. На једној страни то је уопштени покровитељски однос према љубимцима, на другој страх од чопора који не зарезују ни градоначелника, ни шинтере ни кључаре азила.

Било би наопако окривити псе због њихове спонтане побуне и агресивности у људском свету. Нису само луталице опасност по грађане којима је, као у Орвеловоj „Животињскоj фарми”, пало на памет да мало склоне надмене двоношце у стрепњу и дефанзиву. Неко је већ рекао да је дивљи псећи резерват у центру Београда створен из гашења љубави и моћи да се она одржава. Мисли се да се већина скитница регрутује из несрећне групације мажених па напуштених љубимаца.

Али и насилници који шетају опаке убилачке сорте паса, и неодољиво личе међусобно, нису мања опасност. Недавно се један такав отргао газди и унаказио лице девојчици, која је и после тога рекла како „воли куце”.

Скоро да сам сигуран како шеф Београда смишља хумано решење за недужне псе, који међу људима неизбежно постају звери. Али од тога никоме није лакше. Најлакше је правити се како проблем и не постоји, или ће бити решен сам по себи, док се по Београду сабирају све веће групе паса и организују се спонтани међучопорски сусрети.

Типичан је однос људи и дивљих звери у некаквом етноселу код Зрењанина. Тамо је кафанџија годинама држао у ропству медведа, који је ономад усмртио жену док га је хранила. Питање је, шта ће уопште мечка Зрењанину, ако већ знамо шта ће Палми жирафа! („Иста је као зебра, само има другачије шаре и врат јој је много дуг, да брсти високо!”) Наведена дефиниција није потекла од г. Марковића него је део луцидне опсервације једног запањеног посетиоца јагодинског врта.

До пре тридесетак година по српским селима „самостални циркузанти” шетали су јадне, мршаве мечке, које су васпитавали тољагом, ланцем и даирама. „Ајде, Божано, заиграј, да ти газда нагледа како мечка заигра!”

Био је то један од најужаснијих призора терора над животињама које сам запамтио из детињства. Сеоске ловџије су пуцале на све што се креће, без зазора и селекције убијали птице, фазане, јаребице, срне тетребе и псе, па и своје колеге. Ништа бољи нису били ни ловци из високог друштва, који су поносно качили рогове и главе дивљих звери по собама и тврдили да неизмерно воле животиње. Попут Ршума, све некако могу да разумем, али ловце никако.

Прича о људима и зверима је бесконачна. Погледајте зоолошке вртове, које је Жозе Самараго дефинисао као „робијашницу за недужне животиње, у коју долазе непозвани гости да се диве својој радозналости и надмоћи над јадним, укроћеним и пониженим зверима, које умиру од туге за својом далеком слободом.!”

У свету има бар десетак земаља које немају вртове, али негују резервате, у којима су животиње изван робијашница.

У Србији дивље звери су у затворима, а напуштени човекови пријатељи враћају људима онако како најбоље умеју: игнорисањем и агресијом. Све то некако пролази док у зверки не проради дивљи зов природе, па она уради оно што јој налажу њени инстинкти: или уједе, или растргне, све зависи од моћи и стицаја околности.

Ова држава очито неће, или не уме да их мења. Зато онај закон по коме се кажњава убиство, иначе неодољиве бубамаре, док ловци поносно устрељују срне и сове, изгледа као цинична поруга свима који маре за туђи живот. Хиљадама година људи и звери живе у истом свету, у складу са својом природом. Али ипак, могао би Ђилас да се мало више потруди око градских чопора, да и они „живу љуцки”, како рече она старица из околине Алексинца. И његови су, и наши су.