Љ. Стојадиновић
Породица бистрих потока
Пре неколико дана објављен је податак да је држава одлучна да наплати све дугове од неодговорног или заборавног грађанства
У разговору за државну телевизију, председник Тадић је рекао да је Србија мало закаснила. Закашњења има много, и шеф државе није стигао да прави јавне инвентаре свега што се није догодило. Али је објаснио да нас је омела криза. Ипак, пожурићемо, и окончати све послове од историјског значаја.
Понекад је оптимизам који долази из самог врха власти лековит и подстицајан. Понуда разлога за добре наде и јесте једна од надлежности људи који воде државу. Иначе, не би били тамо где јесу. У принципу, власт се бира на основу онога што је обећала, а пада пред општим сазнањем да су обећања била само бајковити сан.
Председник је уз много других објашњења нашег напредовања и посртања још рекао да не види могућност, или да би таква опција била много гора по све нас, ако садашња опозиција победи на следећим изборима. Иначе, нема говора о некаквој коалицији ДС–СНС. Разлике су, каже председник, непремостиве.
Јесте мало незгодно, Тадић је говорио као личност која у себи сажима две високе функције: води и државу и владајућу странку.
Одмах су се наљутили напредњаци, а огорчење је на свој начин пред јавност изнео Александар Вучић, рекавши како је ,,Тадић прошлост” а да он и Тома тек долазе. Добро, то баш није сасвим тачно, бар што се прошлости тиче. И Николића и Вучића памтимо као зле паре из власти деведесетих. Ко је стигао да заборави, нека погледа комплете заробљених новина, уредбу о забрани слушања страних радио-станица и друге погубне лудости које је чинила ондашња клика.
Наравно да охрабрује коперникански преврат бивших радикала, па је сигурно да о томе ко ће формирати власт не одлучује шеф државе него резигнирани бирачки корпус Србије. Више нико није у стању да обећа хлеб за три динара, или границе Србије по Шешељевом учењу. Изгледа као да нико није у стању да обећа било шта што је вероватно.
Далеко испод историјских визија и борбе око власти, налазе се грађани Србије, од којих све више њих опстаје без доказа како им то уопште полази за руком. Многи ће државни чиновници то стање поново образложити кризом, која чак ни нас није стигла да заобиђе. Криза је чаробни штап, оправдање за све и свакога. Уважени министри тврде да је криза већ иза нас, неке њихове колеге да је на врхунцу и само што није почела да пролази.
У претходном заплету, који производи свеколику државну стерилност, друштвену конфузију и масовну грађанску депресију (осетан недостатак радости), како рече један клинички психолог, превише је противречности. У њој се срећу две врсте немоћи: државне администрације, која је поистоветила себе са читавим друштвом, и грађана, који нису у стању да изађу на крај са таквом аждајом.
Пре неколико дана објављен је податак да је држава одлучна да наплати све дугове од неодговорног или заборавног грађанства. Милом или силом. Ко не плати таксе, порезе, рачуне, може му чак бити одузет стан или кућа где сви ти папири стижу, па кад остане без ичега, неће морати ни да плаћа. Податак је више него суров: само у Београду на ред чека 1,8 милиона налога за принудну наплату.
Одакле тако застрашујућа цифра? Рецимо да међу онима који не маре за дугове држави има бахатих, неодговорних и бандоглавих. Има и богатих који не плаћају комуналије, на пример. Њима држава стаје на реп блокирањем рачуна или како се већ креативни извршитељи снађу.
Али већина заиста не може да плати. Лично познајем бар десетак младих породица, са једним дететом или двоје деце, које имају месечне приходе до 40.000 динара. Једна мајка каже: „Ако бирам између комуналија и деце, увек некако изаберем да прво подмирим девојчице, да не трпе. Бојимо се истинске глади. А онда кредит за стан. И тако се накупи дуг. А онда, дигнемо руке. Дигли смо руке, па шта нам Бог да. Ако нам узму стан, идемо у Породицу бистрих потока!”
У најављеном масовном препаду судских извршитеља на сопствене грађане, сведоци смо феномена безизлазног затвореног круга. Људи губе посао или га немају, па тако и способност да редовно или било како плаћају. Држава, која их је довела до беде, тражи да ни из чега плаћају све. Неко је дошао на генијалну идеју: да се због нагомиланих рачуна, од рецимо 300.000 динара људима одузимају и продају станови. Стиже нам нова категорија бескућника! Јер нагодбе не може бити, већина породица у народу те паре нема. Не због банкарске хипотеке, дом се отима због рачуна. И тај уносни посао је кренуо у неким градовима централне Србије, а ускоро ће и у Београду.
Знам да је државна каса празна, па је ваља напунити, било како. Државних службеника има као плеве, а новци који се у буџету затекну, отичу без трага. Била је лане нека истрага па је заташкана.
Заиста не знам како ће се одбранити људи којима судија у пратњи полиције дође да га истера из стана и огласи „непокретност” на продају. Како да се браниш против народне власти? Кротко узмеш ћебе ако ти га оставе, покупиш срећну породицу, па у ону Породицу бистрих потока. И тек тамо, са извесним кашњењем, почнеш са решавањем праисторијских послова.
Последњи коментари
Nemamo mi toliko bistrih potoka.
Na pocetku jedna digresija. Citaoci bi morali da kada se obracaju novinaru znaju da se on preziva Stojadinovic, verujem da niko ne voli da ga oslovljavate pogresnim imenom i prezimenom ako ga kako kazete poznajete. Sto se mene licno tice ne mogu da kazem da bas dobro poznajem gospodina Stojadinovica ali sam procitala neke njegove knjige i clanke iz bivseg lista Vojska i izmedju ostalog upamptila njegovu opasku da autobusi na kojima pise "u kvaru" najbrze idu. Ne znam zasto ali meni se cini da mi jednim takvim autobusom jurimo u ambis. Kazu da narod ima vlast kakvu zasluzuje. Sto se nas tice ne verujem da smo mi bas toliko losi.
Милена Петровић -"i da Srbija postane država kao i sve druge"- Које све друге државе мислите? Бугарску, Хрватску, Румунију, Чешку, Македонију, Грчку, БиХ, Италију, Португалију, Шпанију, Русију, Кину, Вијетнам, Сирију или нешто друго? Ако мислите на Западне државе, треба да знате да те државе нису присилиле сиромашне или неразвијене државе да уђу у Либерално Глобално коло да би се те државе обогатиле, него да би их користили као робовску радну снагу а плус да морају да купују само оно што им Запад продаје. Дакле, дефиниција друге државе је врло клизава данас. Г. Стојадиновићу, када ви не бисте писали седећи на две-три столице, или бар покушавајући то, можда бисте успели да изнесете истину и да будете убедљиви.















