Svuda po Beogradu još gledamo ranjene zgrade. To su uspomene koje nam je Alijansa bez pameti ostavila pre deset godina. Nijedna vlast, nijedan graditelj još nije uklonio te ožiljke, kao da nas ruševine drže u stanju naučene ravnodušnosti pred svakim lažnim anđelom, makar ga kumovi prozvali i „milosrdnim”.

Deset godina posle, još nismo uspostavili pravi emotivni balans prema sebi. Ne znamo koliko smo oštećeni tim zapadnim vandalizmom. Vidimo – naši se rušitelji slobodno šetaju po svetu. Neki su postali apostoli mira, dobro je, nikada nije kasno.

Nismo uspeli da izgradimo pravu relaciju ili gard prema velikom svetu, to šta su nam uradili pre deset godina ostavilo je, u Srbiji pre svega, neizbrisive tragove velike zbunjenosti. Da li zaista postoji civilizacijska granica između razuma i varvarizma?

Jesmo li 24. marta 99. upravo mi bili zamorčad za infuziju racia koju nam udeljuju moćni vandali, uvereni da se s nama samo to i ništa drugo pod svevidećim Bogom ne može niti sme učiniti?

Srbija je bila eksperimentalni politički poligon: mesto involviranja ilegalne sile, pre svega, kao model koji bi kod slabijih stvarao naviku, skoro zavisnost. Mi smo bili „prostor” na kome su izvršena i dva čisto tehnološka ratna opita: prvi je bio nasilno uskladištenje projektila kojima je već isticao rok. I to sasvim jednostavno: lansiranjem na nas. Drugi, upotreba ubilačkih mašina čije vreme tek dolazi. Takođe lansiranjem, uz najmodernije, tehnološki nadmoćno, navođenje.

Najteže osećanje, posle svega, jeste da je za sve poginule, ranjene, obeskućene, izbezumljene od užasa i opravdanog besa – pravda nedostižna. Revanša nema, sudovi su nenadležni, život i smrt se nastavljaju po svom ritmu.

Tako bi naš jedini odgovor, ma koliko sve to izgledalo nedovoljno, morao da bude bar večno pamćenje onih dana između 24. marta i 9. juna 1999. godine. Koliko je loše, toliko ima i snažne simbolike u tome što generacija iz devedesetih odrasta pored razorenih zgrada u srcu Beograda. Nema koristi od nestišljive mržnje prema Olbrajtovoj, Klintonovima, Vesliju Klarku, Bleru, Kušneru, Solani i još nekima. Neka oproste ako sam ih zaboravio.

Ali, ljudi koji čine ovaj opskurni inventar dostojan malog Nirnberga, ne mogu se ni prihvatiti bez emocija, kao nedužni, svemoćni i arogantni tvorci naše sudbine. Njihov se učinak uglavnom vezuje za političku oligarhiju koja je devedesetih vladala Srbijom, pa se obično patološka simbioza tih ljudi „na svojim mestima” i razume kao preduslov za 99. Ali, suviše je bila dinamična protekla decenija da bi najgori deo istorije bio obrazložen samo kadrovskim ambijentom na sve strane. Kao na primer: tamo ludaci, ovde ludaci, eto rata!

Kada merimo svoje ožiljke, ozbiljniji i stariji za celu deceniju, ozlojeđeni svim i svačim i puni frustracija, skloni smo da batalimo uzroke i ostavimo ih po strani kao deo prašnjave političke arhive. Posle bombi uglavnom ostaju samo posledice. I, naravno, vrednovanje budućnosti onih koji, po oceni najjačih, nisu bili dostojni ničeg drugog osim surovih batina.

To osećanje poniženja retko se iskazuje kod naroda koji za sebe smatra da je ponosan. Da li su nas tukli da bi nam tu vrednost sveli na meru koja bi i za onu grupu opskurnih likova bila prihvatljiva? A to je prihvatanje svih uslova pod pretnjom teške toljage, uz olakšanje Alijanse i njihovog ne potpuno čitavog vojskovođe Veslija Klarka pred pobedom.

U odnosu snaga, to slavlje bi moralo da bude bolesno i sramotno da nije bilo slavoluka i na drugoj strani. To je slika koja svedoči da je ratu 99. umnogome prethodilo pomračenje uma na sve strane. Ali, u tome nema opravdanja za agresora. Ni danas, posle svega, niko osim Olbrajtove, i donekle Hilari Klinton, ne trudi se da racionalizuje sve ludačko što je prethodilo 24. martu.

Bilo bi premalo takvo surovo divljaštvo obrazlagati samo slaboumnošću militarizovanih političkih lidera i njihovih vojskovođa. To je, u suštinskom smislu, bila „globalna raspodela pameti”. Naravno, silom jer takav se um drugačije ne natura.

Jesmo li, dakle, nešto saznali posle deset godina emotivnog rascepa? Pri tom, nismo negovali mržnju prema onima koji su nas razarali, niti izgubili osećanje nemoći pred zlodelima kojima ne može biti ni suđeno.

Neizbežno je da u tom svetu živimo „opraštajući svojim dušmanima”, ne zaboravljajući kome opraštamo. One zgrade, iz čijih se podruma još vidi nebo, neko će već popraviti. Oni koji su rušili sigurno neće. Pre deset godina, to je bila varvarska lekcija, a takvi nikada i nigde nisu zidali tamo gde su razarali.