SVET I MI

Dirljiva je srpska naivnost kada su američki predsednici u pitanju.

Setite se kako se cela nacija u novembru 2000. godine radovala izbornoj pobedi Džordža Buša nad bivšim Klintonovim potpredsednikom Alom Gorom. I kako je Vojislav Koštunica pričinio nemali plezir i sebi, i nama, kada je hladnom vodom polio ambiciju Bila Klintona da, pre selidbe iz Bele kuće, rušenje Miloševića proslavi trijumfalnom posetom Beogradu.

Niko verovatno nije imao iluzija u pogledu samog Buša, kome je pobedu doneo brat Džeb, guverner Floride, sumnjivim prebrojavanjem glasova kakvog se ni Milošević ne bi postideo. Svejedno, silazak s vlasti administracije koja je bombardovala Jugoslaviju doživljen je te godine kao prilika za novi početak sa Amerikom.

Izuzetak su, doduše, činili negdašnji opozicioni političari koji su se, za godina zajedničke borbe protiv Miloševića, neobično zbližili s vašingtonskim spoljnopolitičkim establišmentom. Kada je, novembra 2004. godine, ambasada SAD u „Aeroklubu” priredili celonoćno čekanje rezultata predsedničkih izbora, gosti su, štosa radi, zamoljeni da glasaju. Ispostavilo se da je srpska elita verovala – ili se nadala – da će pobediti Džon Keri, koji je te noći u Beogradu osvojio tesnu većinu glasova gostiju i domaćina američkog prijema.

Na pravim izborima u Americi bilo je obrnuto: tesnu pobedu izvojevao je Džordž Buš, i to glasovima iz Ohaja gde vodeći dnevni list „Plejn diler”, koji tradicionalno daje podršku demokratskom takmacu za predsednika, prvi put u stogodišnjoj istoriji nije podržao nijednog kandidata. Demokratska stranka SAD je posle na sastanku svog nacionalnog komiteta u Vašingtonu analizirala poraz: bilo je vajkanja da su Srbi u Ohaju, gde su takozvane „izlazne” ankete upućivale na Kerijevu pobedu, listom glasali za onog kandidata koji uz sebe nije imao ni Veslija Klarka, ni Ričarda Holbruka. Prema kazivanju prisutnih, neko se na sastanku setio i da je izdavač klivlendskog „Plejn dilera”, kome je pripisivana odluka da list ne podrži Kerija, američki Srbin po imenu Aleks Mačeski.

Ne ulažu samo Srbi toliko nade i strepnje u ishod američkih predsedničkih izbora i ne bivaju, dabome, samo srpske iluzije pretvorene u krš.

(Džordž Buš je priznao Kosovo, što Bil Klinton pre devet godina još nije hteo javno da artikuliše ni kao daleki američki cilj, a kraj Bušovog drugog mandata po svoj prilici će obeležiti sve jači pritisak na Beograd da košarkaškog stipendistu Miladina Kovačevića kako zna vrati u njujorški zatvor, iz koga bi se na sudu branio zbog kafanskog napada na američkog studenta Brajana Stajnhauera. Pedeset tri miliona dolara američke pomoći, koliko bi Srbija dobila da se nije – opet – nečim zamerila Vašingtonu, do tada će ostati na ledu. To garantuju zvučna imena njujorških senatora Hilari Klinton i Čarlsa Šumera, koji su se za to lično zauzeli. Američki ambasador u Beogradu je jasan: ovaj slučaj postao je „prioritet” za Ameriku u odnosu prema Srbiji. Ne bi nam ništa pomoglo ni da smo još zimus priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Opet bi Srbiju držali odgovornom što Miladina ne vraća u Ameriku.)

I druge nacije suspregnutog daha iščekuju novembarski ishod u Americi, a mnogi kažu da bi bilo fer kada bi i ostatak sveta mogao da glasa na predsedničkim izborima u ovoj zemlji: pobednik iz Vašingtona više utiče na sudbinu stanovnika ostatka planete nego njihove sopstvene vlade i nominalni šefovi država. Takva je moć Amerike u savremenom svetu.

A sada, Obama. Čoveka koji je bombardovao Srbiju nasledio je čovek koji je priznao Kosovo, a Srbi su unapred poklonili srce kandidatu koji im je Vidovdan čestitao istom prilikom kada im je poručio da je Kosovo za Srbiju susedna država, umesto deo suverene teritorije.

Zvuči surovo, ali postoji i olakšavajuća okolnost. Kandidat ne samo što nije nameravao da sipa so na ovdašnje rane, on verovatno ni ne sanja da je to uradio. Upućeni kažu da je u pisanju teksta Obamine poruke učestvovao naš stari znanac Robert Gelbard (onaj koji se u proleće 1998. predomislio i na kraju ipak zaključio da UČK nije teroristička organizacija, a posle u privatnom biznisu neuspešno lobirao za veliki posao na beogradskom aerodromu).

Poruka, uostalom, do većine Srba nije ni stigla; bolje rečeno, celinu poruke građani nikad nisu ni čuli. Beta, Tanjug, RTS i B92, kao i druge novine (sa izuzetkom lista koji upravo čitate), obavestili su svoje gledaoce, čitaoce i medijske klijente uglavnom o Obaminom zadovoljstvu zbog formiranja nove srpske vlade. U poruci se isticala i „duga i ponosna” istorija Srbije, a jedan beogradski tabloid verovatno ni danas ne zna koliko je ispao smešan s naslovom „Obama, Srbine”, i fotomontažom na kojoj demokratski predsednički kandidat ponosno nosi – šajkaču.

Nije zgoreg podsetiti se da je Obamina pobeda još na dugom štapu i da ta eventualna pobeda neće značiti da je nebo kaznilo one koji su priznali Kosovo, kao što nije kaznilo ni one koji su bombardovali Beograd. Tajna je, kada je Srbija u pitanju, u svojevrsnom „vašingtonskom konsenzusu”, odnosno u postojanosti američke spoljnopolitičke elite u kojoj oni, koji su svojevremeno kritikovali Klintona što Srbe nije bombardovao mnogo pre nego štoje to učinio, završe u Obaminom spoljnopolitičkom štabu. (Takav je, recimo, bio slučaj sa Samantom Pauer, koja je iz tog štaba otpala nakon što je Hilari Klinton proglasila „monstrumom”, ali će se u njega po svoj prilici vratiti ukoliko Obama pobedi u novembru.) Jedni te isti ljudi, koji predstavljaju jednu te istu politiku prema Balkanu, sede u svim spoljnopolitičkim štabovima američke prestonice. Za nas je možda nov Obama, ali stari su Gelbard i Holbruk.

I za kraj, malo humora. Obama sledeće nedelje stiže u glavni grad Nemačke, a prašina u vezi s njegovim putovanjem i govorom u Berlinu još se ne sleže. „Njujork tajms” je tim povodom objavio komentar u kome autor tvrdi da je razumljivo što kancelarka Angela Merkel ne gleda blagonaklono na Obaminu predizbornu posetu i razborito zaključuje da se „uvek treba kloniti mešanja u izbore drugih nacija”...