У јавности се тек понекад и то приликом обележавања годишњица страдања Срба у Хрватској, БиХ и на Косову помиње изузетно тежак положај неколико стотина хиљада избеглица. Прошло је, међутим, више од 15 година, а наше друштво није успело да реши питање њиховог смештаја, интеграције и социјалног збрињавања. Нарочито je угроженa групација избеглица смештенa (или боље рећи заробљенa) у избегличким камповима, у којима живе у понижавајућим условима. Зато је важна хуманитарна акција Владе Дивца. Поред подсећања на нељудске услове живота у овим специфичним сабирним центрима, циљ акције је да избеглицама омогући стамбено збрињавање. То јест, да се сaкупи довољно новца за откупљивање напуштених кућа у које би се уселиле избеглице. Држава је сама по себи пословично спора и неспремна да ово горуће питање решава ефикасније: деца која су стигла у избегличким колонама пре петнаест година сада су већ одрасли људи, а живе и даље у недостојним условима, без реалне наде да ће убрзо изаћи из зачараног круга неизвесности, беде и понижења.

Акција коју је покренуо Владе Дивац већ је постигла свој први циљ, јер је питање оних који животаре у колективним центрима коначно добило потребну медијску пажњу. То је један од услова за њен успех, али је она покренула и велики талас већ помало заборављене људске солидарности.

Сам Владе Дивац је у неколико својих изјава јасно одредио суштину и стварне мотиве ове акције. "Тако ми је чудно да наилазим повремено на људе који се чуде мојој искреној намери да помогнем. Стварно ме изненађује што је понеком чудно да некоме коме треба пружити помоћ треба пружити руку. Зар би било чудно да неко падне на улици а ви му дате шећер и воду. Шта се то десило са нама? То би ваљда требало да је нормално. Уложио сам својих 500.000 евра у ову акцију, не да бих промовисао себе, већ да бих покренуо масу. То није акција ни Владе Дивца ни било које личности, већ свих нас. Што више помоћи, а мање спотицања, тим боље".

И поред јасно изнетог става да се ради искључиво о хуманитарној акцији, Владе Дивац није ни овом приликом остао поштеђен од дисквалификаторских напада који су долазили од политичких представника наших радикално-патриотских странака. То су они политичари који су на свом великом патриотизму и изградили сопствене каријере, а при томе нису урадили ништа на решавању егзистенцијалних питања избеглица. Заиста је невероватно на који начин су посланици СРС говорили о овој акцији Владе Дивца . Посебно су се "истакли" Наташа Јовановић и Зоран Красић. Јовановићева је замолила познатог кошаркаша да "не шаље више грађанима Србије поруке овакве природе, када се зна да је он склон малверзацијама које су узроковале аферу ′Књаз Милош′". А њен страначки колега се запитао: "Зашто Владе Дивац своју хуманост не спроводи о сопственом трошку? Да је хтео да буде хуман, не би тражио да купи ′Књаз Милош′ већ би од својих пара куповао избеглицама куће. Он је велики спортиста, али ово што ради, то нема везе са хуманошћу". Било би добро да нам ови наши савремени родољупци покажу колико су они од својих не тако малих посланичких плата одвојили за хуманитарни рад и збрињавање избеглица. Они су само још једном показали праву природу радикалског политичког говора – увреде, клевете и изнад свега тежњу да политички дисквалификују сваког ко није у њиховом политичком јату.

Међутим , представници демократских странака, осим неколико часних изузетака, остали су веома уздржани, очигледно разочарани тиме што им Владе Дивац више не даје тако олако и безрезервно своју политичку подршку. Да ли смо ми и наши политички представници у све већој мери огрезли у приземно политикантство па не можемо више да препознајемо, самим тим ни подржимо искрену намеру нашег великог спортисте, који настоји да покрене тако важно питање положаја избеглица у колективним камповима. Заиста, шта се то дешава с нама? Да ли у свему морамо да видимо политичку подвалу и манипулацију, да ли уопште постоји свест о искреној намери да се помогне људима у невољи? Зато су ови приземни напади и приметна уздржаност политичких и државних институција још једном показали да је нашим политичарима једино важно стицање јефтинијих политичких поена и одржавање што већег страначког рејтинга.

Они очигледно сматрају да је политика њихов неприкосновени забран и да нико осим њих нема право да изражава своје политичке претензије. Иако је Владе Дивац јасно рекао да не жели да се за сада бави политиком и да ову хуманитарну акцију не организује ради прикупљања политичких поена, то није било довољно да се престане с његовом политичком и личном дисквалификацијом. Социолог Владимир Вулетић је уочио сву противречност политичког ангажмана наших јавних личности. Његова оцена се односи и на могућност евентуалног политичког ангажмана Владе Дивца. "За ових 15-20 година професионализовала се професија политичара и народ је прихватио да је политика њихов посао. Тако ћете често чути да кажу – шта се овај спортиста или глумац меша у политику, нека ради свој посао. Зато, свако изван политике мора да направи ту промену професије, да грађани почну да га доживљавају као политичара. То захтева осмишљену акцију стварања потпуно новог имиџа и ако жели у политику тај посао предстоји и Дивцу".

Такође није чудно да се овој хуманитарној акцији Владе Дивца нису придружиле ни најгрлатије невладине организације и медијске куће које се иначе (веома селективно) баве људским правима, хуманитарним радом и повратком избеглица. За њих је Владе Дивац очигледно "превише национално и патриотски опредељен", а то не иде уз одбрану људских и избегличких права.

Тако се Владе Дивац нашао на правој чистини без подршке државе, политичких странака и невладиних организација.

Један народ пре него што пропадне отупи, рекао је давно Михаил Бакуњин , а ова опасност се надвија и над нама. Међутим , циљ ове и сличних хуманитарних акција је да реафирмишу елементарно осећање солидарности и да покажу да исквареност и загађеност наше политике ипак не може у толикој мери да прожме друштвени живот и да увек остају нетакнути простори људске узајамности.