Кад је председник руске владе у прошли четвртак неочекивано (али сигурно не и непланирано) прекинуо састанак са шефовима великих трговинских ланаца и повео их да им на лицу места, у једној од самопослуга у близини, докаже како су њихове марже, односно њихова похлепа, главни кривци за високе цене намирница које морају да плаћају грађани, многи су, не само у Русији, овом потезу аплаудирали. Брижни премијер је очитао лекцију тајкунима, што су, разуме се, промптно забележили новински фотографи и ТВ камере.

То, уосталом, није био први пут да руски премијер проблеме дијагностицира и решава „на лицу места”. Пре три недеље, на сличан начин, Путин је, током посете једном индустријском граду, натрљао нос олигарху Олегу Дерипаски, натеравши га, опет уз присуство камера, да потпише уговор којим се обавезује да ће исплатити заостале плате и обновити производњу у фабрици коју је, међу многим, у процесу приватизације купио, па забаталио.

Премијер је тиме народу показао да брине – и да није он тај кога треба да криве што се тешко живи. Према подацима и проценама Светске банке, инфлација у Русији је достигла 14 одсто, док ће ове године више од шест милиона Руса постати апсолутно сиромашни, у околностима када ће национални бруто производ опасти за шест одсто.

Брижни премијер, али да ли и добра држава? Можемо ли у сличној ситуацији – како у самопослузи доказују да су цене превисоке због пренадуваних маржи, или да бизнисмене прекоревају због застоја у фабрици и незадовољних радника – да замислимо Николу Саркозија, Ангелу Меркел или Барака Обаму? Ни на западу наиме не цветају руже: повећава се број незапослених, економски показатељи су на низбрдици, у стечај одлазе не само велике банке, него и индустријски гиганти попут Крајслера и Џенерал моторса...

Не, Путинове колеге, иако нису имуне од политичког популизма, нису склоне овој врсти политичког позоришта. То, међутим, не значи да, у рвању с текућом економском кризом и ове државе нису посегнуле за својим инструментима да ствари доведу у ред.

Може се зато рећи да нема државе која не оставља утисак да је брижна, нити лидера који не показује да је државно кормило у поузданим рукама. Прва криза у ери глобализације и највећа у живом памћењу већ је у великој мери променила до јуче важеће филозофије о улози политике у економији и подели надлежности између тржишта и државе. Државним интервенционизам је у успону на свим меридијанима, па и тамо где су својевремено прокламовали „крај идеологије” и коначни, историјски тријумф тандема либералне демократије и апсолутно тржишне економије са њеном свевидећом „невидљивом руком”.

У чему је онда данас разлика између Русије и Америке, када на једној страни премијер бизнисмене учи њиховом послу, а на другој председник национализује велике банке и државу уводи у „велике системе” као што је Џенерал моторс. Да ли у политичком стилу Путина и Обаме, или по суштинским карактерима система којима управљају? Најзад, да ли је боља „држава дадиља” која брине о сваком аспекту живота својих грађана или држава која се само стара да се поштују правила која је, као врхунски арбитар, донела?

Америка је све до пре неки дан свет убеђивала да је њен модел узор за све, и тај модел ширила како својом „меком моћи”, тако, у неким случајевима, и „тврдом”. Алтернативни систем, као што је, на пример, онај кинески, са само једном партијом и хибридом централног планирања и тржишних сила, дотле је три деценије остваривао раст од девет одсто годишње.

Просечан Американац је све до ове године, када је криза почела да уједа и мења навике, трошио више него што је зарађивао: разлику је покривао задуживањем. Баш као и његова држава. Просечан Кинез је много мукотрпније радио, много мање зарађивао и много више штедео. Државни дуг Америке данас је, тврде амерички економисти, „застрашујући”. Кина дотле у свом државном сефу држи две хиљаде милијарди долара које не може да инвестира ни у шта боље него у обвезнице којима се задужује америчка држава.

„Учитељи су у проблемима”, рече недавно једној америчкој делегацији у Пекингу високи кинески функционер. Треба ли онда учити од Кине уместо од Америке, следити пример Путина уместо Обаме?

Прва лекција у овом погледу могла би да буде да услов да држава буде добра (уређена, ефикасна, слободна, одговорна) никако није да има јаког и мудрог лидера. Пример скандинавских земаља у том погледу је поучан: оне су у самом врху свих светских листа по свом економском просперитету и социјалној правди, али су њихови председници и премијери без икаквог глобалног рејтинга. Треба се добро почешати по глави да се сетимо ко је премијер односно председник Финске, Данске, Норвешке или, ако приђемо мало ближе, по готово свему узорне Швајцарске.

Главно мерило да ли је једна држава добра или лоша, односно да ли је једна политика успешна или не, то је како људи живе: не само колико зарађују и троше, него и у какве школе им деца иду, у каквим болницама се лече, каквим путевима се возе, какви судови им суде и какви медији их обавештавају... А кад су вође у питању, оно по чему се суштински разликују види се по томе да ли су они у служби система или систем служи њима.

Постављајући себи питање да ли живимо у доброј или лошој држави, треба да знамо да је одговор на то питање познат: живимо у онаквој какву заслужујемо. Јер сви се бавимо политиком кад изађемо (или не изађемо) на изборе, а у међувремену – политика се бави нама.