На позорници великог догађаја, као што је управо минули самит лидера „средње Европе” одржан у Новом Саду, неке епизоде изван централне позорнице често могу да буду значајније од главне представе. И премда не треба занемарити значај овог окупљања, како за Србију, тако и за шири географски простор којем припадамо – показало се, прво, да Београд није једини наш град у коме може да се води висока дипломатија, а друго сама чињеница да се петнаестак шефова држава или влада окупило и формално или неформално дружило постигнуће је за себе – можда је најопипљивији учинак новосадског „сусрета на врху” оно што је проистекло са састанка лидера два суседа, председника Србије и Хрватске, Тадића и Месића.

Истина, није то ништа спектакуларно, а многи су, сем тога, склони да домет онога о чему су разговарали и што су после тог разговора саопштили умањују јер, ето, они су само председници: од њихових декларација до конкретне реализације дуг је пут. Пут јесте дуг, али не треба заборавити да је и на дугом путу најважнији први корак.

Тадић и Месић су сагласили да би што пре требало покренути процес укидања тајних оптужница које у Хрватској постоје против грађана Србије – оних који су, у ствари, били грађани Хрватске (а у многим случајевима то и даље јесу) које у намери да се врате својим кућама и имањима, напушеним у драматичним околностима, спречава страх да ће одмах по повратку бити ухапшени зато што су на неким тајним списковима осумњичених или можда чак и осуђених за „нека казнена дела учињена за време рата”.

Тадићева и Месићева сагласност у овом моменту је само политичка воља – да би проблем био решен Хрватска ће морати врло уверљиво да покаже да искрено омогућава повратак оних Срба који су без своје кривице прогнаници и страдалници минулих и, надајмо се, не повратилих се, смутних времена. Али не треба потцењивати учинак и овако изражене политичке воље јер је сигнал да, после заоштравања због признавања Косова, и Србија и Хрватска схватају да на путу ка Европској унији не могу с пртљагом неспоразума из прошлости и садашњости.

Гледано из мало другачијег угла, ово би могло да буде схваћено и као коначно поимање да ни Србију ни Хрватску ништа не спречава да буду европске земље, подједнако у политичком и цивилизацијском смислу, и пре рока, пре него што раније или касније формално постанемо чланови европске породице држава. Ништа нас, наиме, не спречава да своја друштва и државе уредимо по европском моделу у сваком погледу – сем нас самих.

Око тога, овде у Србији, више је сагласности грађана него консензуса политичара: и најновије истраживање о европској оријентацији показало је да би се на сутра одржаном референдуму о уласку у ЕУ, чак 79 одсто грађана Србије изјаснило „за”.

Не сви, наравно из истих разлога, али сигурно са истим очекивањима: да ће Србија у ЕУ бити боље место за живот. Има у том уверењу и много заблуда и предрасуда, од којих је сигурно највећа да ће бољи живот доћи сам по себи, без промена навика, без мукотрпног рада и без егзистенцијалних брига и неизвесности.

Иако много обећава, ЕУ ипак није „обећана земља”. Разлике између идеала и стварности и тамо знају да буду драстичне; свака од у овом моменту 27 земаља чланица има цео спектар политичких, економских и социјалних проблема у многим погледима подједнако драматичних као што су ови наши.

Није дакле ни ЕУ бајковито друштво плурализма, толеранције и благостања. Ето, и у Британији посланици узимају оно што им не припада, подносећи лажне рачуне и наплаћујући незаслужене дневнице, иако су темељи тамошње демократије ударени још пре много векова. У Италији и Ирској је забрињавајући талас ксенофобије и нетрпељивости према источноевропским мигрантима, а нарочито Ромима: према ономе што се минулих дана румунским Ромима дешавало у Белфасту, Србија је друштво гандијевске толеранције и ненасиља. Уосталом, и тек завршени избори за Европски парламент отворили су врата ове институције за непријатан број екстремних десничара чија су уверења опасно близу фашистичким. И најзад, не носи ли баш европска цивилизација на својој души највећи акт нетолеранције у историји: холокауст, геноцид шест милиона људских бића.

Али уз све несавршености, Европа ипак нуди модел за који ће нам требати доста политичке воље и још више напора да га досегнемо. Тамо, наиме, демократија, као и овде, почиње изборима на којима се исказује слободна воља грађана, ма каква она била – али се тиме не завршава. Парламент – опет ма какав био – није једини доказ демократије, већ је то у много већој мери оно што се истина подразумева, али код нас „још не бива”: то су институције, од судства преко администрације до државне принуде, које тамо не зависе од воље појединца или групе која је тренутно на власти, него од давно постављених и респектованих правила и закона.

Има ли, међутим, алтернативе Европи која нас стално нечим условљава, која је признала једнострану независност Косова, која нас је бомбардовала...? Има, наравно: можемо да се окренемо и на исток уместо на запад: шта год да изаберемо, нећемо живети боље него што заслужујемо. Јер ако нисмо сигурни куда идемо, сасвим је извесно да тамо никада нећемо ни стићи...