НАШИ ДРАГИ ЧИТАОЦИ

Стицајем околности, крајем прошле и почетком ове године, нашао сам се у улози предавача на специјалистичким студијама на једном београдском факултету, као „експерт” за Азију којој сам посветио већи део моје новинарске каријере. Било ми је то ново и веома занимљиво искуство, драгоцено и за моје главно занимање – човека који ради у новинама.

Ево и зашто. После сваког предавања, разговарали смо не само о предавању, него и о другим темама. Један млади колега ми том приликом напомену како редовно чита „Политику”. „Хвала богу”, обрадовао сам се, „није тачно да млада генерација није заинтересована за новине”, како се често констатује у нашим еснафским анализама о томе како памтимо много боља времена, страхујући да нам долазе много гора.

„Али је не купујем”, гласила је додатна напомена, која је инстант охладила мој с неочекиване стране подстакнут оптимизам.

Млади колега ми је објаснио: „Политику” редовно чита на Интернету. Тако је навикао, каже, то му сасвим одговара и не мора да мења своје навике.

Распитавши се потом да ли то практикују и остали специјализанти, добио сам сличан одговор. Читају нас, али не купују.

То је било откриће, али не и нешто што пре тога нисмо, у редакцији и управи на 17. спрату наше зграде у београдској Македонској улици, слутили. Наш проблем је, наиме, исти онај проблем о којем се последњих година расправља у менаџерским кабинетима и редакцијским собама познатих новинских кућа, од „Монда” до „Њујорк тајмса”, на готово свим меридијанима. Ово „готово” упућује да има и изузетака, али о томе нешто касније.

Проблем је дакле да се новине све више читају, али све мање купују. Уместо да у рукама, у замену за ситнину из џепа, држе папир на који је штампарска машина нанела наша дела од претходног дана, читаоци, у све већем броју, седе испред екрана, где очима прелазе преко наших слова од пиксела, микроскопских електронских тачкица које формирају текст и слике. Као што многи од наших читалаца – ветерана често напомињу да су слова научили и читалачке навике стекли уз „Политику”, тако представници нове генерације своје увођење у свет новинарских садржаја започињу и – нажалост наше индустрије настављају – испред екрана.

Проблем нашег бизниса, јер и ми радимо да бисмо зарадили за плате, папир, штампарску боју, струју и остало, у томе је што оно што нудимо преко Интернета не наплаћујемо. Наше новине су тамо џабе. А коштају нас ипак: неко треба да свакодневно програмира тај садржај, дотерује га, из сата у сат актуелизује.

Зашто онда од тога не дигнемо руке? Питање је једноставно, али је зато одговор компликован. Кад је Интернет постао важан елеменат наших живота, па и савремене цивилизације, све новине, широм света, нису имале избора него да крену и са он-лајн издањима. Био је то део разложно формулисане пословне стратегије: то је начин да себи привучемо нове читаоце, да их и тако усмеримо ка киосцима. Идеја је била – хајде да их на читање преко екрана прво навикнемо, а после ћемо то и да наплаћујемо. А уз то иде и оно можда још важније: могу се и у он-лајн издању читаоци продавати оглашивачима, без којих, иначе, нема живота ниједном гласилу, било оно штампано или емитовано.

Ово је био добар план, али, показало се, са озбиљном маном: није могао да буде реализован. Интернет се ширио брже него што је било ко очекивао, прерастајући у један виртуелни и сталноширећи универзум свакојаког знања, у један рудник у коме, колико год да се из њега ископа, увек све ископано тамо и остане, а уз то се и непрестано придодаје.

А то рударење је – бесплатно. Некако се догодило, ваљда због демократске природе Интернет мреже, у којој свако с рачунаром и телефонском линијом може да постане њен део, да су безмало сви садржаји бесплатни. Новине које су у почетку наплаћивале читање, од тога су (сем ретких изузетака) одустајале. Наплата је, наиме, смањивала број читалаца, а мање њихових очију подразумевало је и пад заинтересованости оглашивача.

И тако се стигло до данашњих прилика описаних на почетку: све нас више читају, а све мање купују. Историјска прекретница – не додуше на нашем простору – збила се негде прошлог лета. Како је недавно предочио Пју истраживачки центар, прошлог јула први пут је више Американаца новинске садржаје конзумирало преко Интернета, него из купљених новина. То се, наравно, морало догодити, раније или касније, не само због тога што је прво бесплатно, а друго кошта.

Напоменуо сам већ да није свуда за новине све тако црно: има још места где њихова продаја расте. У Бразилу је број продатих примерака у последњих пет година порастао за 22 одсто, у Индији и Пакистану за чак 35 процената, а слични трендови су и у неким другим земљама на поменута два континента, где пристижу нове генерације које су не само писмене, него и користе своје шансе у тамошњим динамичним економијама.

Ако сте, видевши наслов ове колумне, помислили да је удворички, били сте у праву. Наш посао је да вама, читаоцима, угађамо и да чинимо све да будемо важни у вашим животима. А да ли ћемо једног дана (не ипак тако близог) нестати зато што ће наш бизнис пропасти? Не верујем у то, а немојте ни ви. Наћи ћемо у међувремену неки начин да поново успоставимо стари однос међузависности: ми да пишемо текстове који завређују да буду прочитани, а ви да нас за то наградите. Можда све ређе давањем ситнине на киоску, а све чешће кликом на екрану који ће бити регистрован и на нашем банкарском рачуну. Бићемо још дуго потребни једни другима – само заједно, ми с вама и ви с нама, стуб смо грађанског друштва, његове културе и демократије.