Политичка теорија каже да монопол на употребу силе припада искључиво држави. Само војска и полиција имају право да у одређеним ситуацијама, предвиђеним законом, а потом и међународним конвенцијама (када је рат у питању) - одузму живот.
То је теорија, а како је у пракси? Донедавно је важило да овај монопол држави повремено узима само мафија, дакле криминалци. Али, ако су ухваћени, за то им се суди и ствари се враћају на своје место.

И теорија и пракса употребе силе обогаћене су у ратовима управо у нашој кући, приликом распада социјалистичке Југославије. Сукоби које је донео били су посебно брутални и крвави, пре свега због чињенице да их (углавном) нису водиле регуларне војске, већ, по неким рачуницама, чак више од 50 приватних армија, од "аркановаца", преко "шкорпиона" и других са ове стране, па до муџахедина и разних домољубаца на друге две. Многе страхоте тих приватних армија већ су осветљене у хашким процесима, понешто се распетљава и пред локалним судовима. Али оно што је свим тим (пара)војскама, ма како се звале, било заједничко, то је да су убијале (а успут и профитирале) у име патриотизма и државе. А опште уверење после отрежњења је - не поновило се.

Али то се, нажалост, понавља, на другим меридијанима, у другом контексту и околностима, са истом суштином: ратују и профитирају приватници, а страдају цивили.

То се догађа у Ираку и (у много мањој мери) Авганистану. Подсетимо се - државна безбедност Милошевићеве Србије ангажовала је (незванично) приватне војске како би задржала фасаду да "Србија није у рату". У Ираку, Америка не пориче да је ушла у рат и да је сада у току окупација, да тамо данас има 163.000 својих професионалних војника, али је један инцидент недавно открио и другу страну америчког војевања - велику приватну војску која је тамо званично (уговорно) ангажована и која се, слично приватним (па и званичним) војскама у распаду СФРЈ, не придржава ни професионалних војних кодекса, ни Женевских конвенција.

Када су припадници фирме Блеквотер, коју је унајмио Стејт департмент да брине о безбедности дипломата и штити политичаре који посећују Ирак, 16. септембра припуцали у Багдаду, иза њих је остало 11 мртвих Ирачана, цивила који су се, по старом клишеу за овакве ситуације, "у погрешно време затекли на погрешном месту".

Испоставило се да правог разлога за овај масакр није било - и да то није било први пут да се рафалима косе недужни. Преко тог инцидента није могла да пређе ни номинална ирачка влада, избио је скандал о којем се ових дана расправља у Конгресу и почело је навелико да се пише о америчкој верзији "приватизације рата".

Оно што се при том открива, то је да су приватници у ирачкој окупацији незаменљиви "кооперанти", да су им тамо препуштене неке од виталних функција војске - и у том процесу постали су најомраженији симбол Америке.

Број "коопераната" у окупацији је за око 20.000 већи од броја војника. Поред оних који одржавају неопходну логистику, почев од чишћења тоалета, преко кетеринга, до техничког одржавања база, па чак и оружаних система, око 170 фирми је од стране Пентагона и Стејт департмента ангажовано за послове који подразумевају употребу оружја.

Фирма Блеквотер је међу њима најконтроверзнија. У овонедељном сведочењу у Конгресу, њен први човек, бивши маринац Ерик Принс, у први план је истакао да "нису изгубили" ни једну личност коју су штитили, а да је, на другој страни, страдало 30 њених људи.

Блеквотер је прошле године од владе за своје услуге наплатио равно милијарду долара. Председник корпорације Гари Џексон изјавио је да је њихов пословни циљ да створе "највећу и најпрофесионалнију приватну армију света". Такву која ће у сваком тренутку моћи да буде ангажована у сваком конфликту било где у свету.

У Ираку, тај ангажман их је представио као доиста агресивну силу, лаку на обарачу. "Они машинке користе уместо сирена", описао је то један функционер ирачког Министарства унутрашњих послова. Кад неког штите, возе у супротном смеру и пуцају на сваког ко им се приближи на мање од сто метара. За оно што чине не одговарају, јер по уговору уживају имунитет.

Плаћени су при том драстично више од професионалних војника: док један наредник у Ираку кошта око 50.000 долара годишње, буџет за "приватника" је 400.000. Ово "аутсорсовање" силе подразумева, међутим, политичку уштеду. Повећавање броја војника на преко 200.000 политички је неприхватљиво. Приватизација рата тако заобилази "Абрамсову доктрину" - принцип по којем америчка војска неће улазити у рат ако за њега нема одговарајућу подршку и ангажовање нације.

Дакле, уз помоћ приватне војске, у Ираку се са мање званичних трупа постиже исти резултат. Убијање је тако постало и легално профитабилан посао, а сила је све мање контролисана. "Пси рата" су добили патриотски ореол, а стари термин "војноиндустријски комплекс" нову димензију.