Prekjuče izrečena presuda bivšim visokim državnim funkcionerima i delu nekadašnjeg vojnog i policijskog vrha Srbije s pravom je izazvala veliku pažnju u srpskoj javnosti. Iako se pred Haškim tribunalom rešava o individualnoj krivičnoj odgovornosti, koja nikada ne može biti objektivna, a naročito ne i kolektivna, uvek kada se za teška međunarodna krivična dela sudi pojedincima koji su obavljali odgovorne državne funkcije, određene reperkusije mogu da pogode i državu, ali i sam narod. Dobar primer za to je Nemačka, jer je čak treća generacija posleratnih Nemaca morala da snosi niz konsekvenci za zločine kojeje počinio nacistički režim, počev od materijalnih, pa do onih koje su moralnog karaktera.

Pažnja javnosti prvenstveno je usmerena na oslobađanje od optužbe bivšeg predsednika Srbije i kazne izrečene ostalim optuženima. Haško tužilaštvo nije do sada uspelo ni za jednog predsednika srpske države da dokaže krivicu, jer je Slobodan Milošević „smrću pretekao presudu”, a za Milana Milutinovića se i inače znalo da nikad nije bio „ključni igrač”, što ga je poštedelo krivične odgovornosti. Takvo mišljenje nije delilo i haško tužilaštvo, koje je i u ovom slučaju pokazalo da „prvo optužuje, pa onda prikuplja dokaze”. Inače, ova primedba nije iz nekakvog „antihaškog lobija”, već je tu konstataciju davno izrekao nemački sudija u Haškom tribunalu Volfgang Šomburg, koji je, pored toga, još otvoreno zamerao tužilaštvu da se preterano bavi politikom, kao i da se pritvor često neosnovano određuje i predugo traje.

Izrečene kazne uklapaju se u dosadašnju kaznenu politiku tribunala, ali samo kada se radi o Srbima. Ne treba zaboraviti prvo, apsurdno malu kaznu izrečenu Naseru Oriću, a potom i njegovo konačno oslobađanje, kao ni skandalozan postupak koji se vodio u vezi sa Ramušem Haradinajem, koji ne samo što je oslobođen, već mu je tokom postupka dopušteno da se na slobodi bavi politikom, jer „tako doprinosi miru na Kosovu” (a tokom postupka su neki svedoci optužbe definitivno „umireni”), pa se sada, čak spominje mogućnost da on postane i zvanični „mirotvorac” u Ugandi. Izrečene kazne su visoke i one će verovatno za neke od optuženih (mada treba sačekati i odluku apelacionog veća), faktički biti kazne doživotnog zatvora.

U javnosti već provejava bojazan od dovođenja u vezu ove presude sa postupkom koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde po zahtevu Srbije da se odluči o nelegalnosti secesije Kosova i Metohije i već se čuju prvi trijumfalistički komentari albanskih zvaničnika. Formalno posmatrano, ova presuda Haškog tribunala ne sme imati bilo kakav uticaj na postupak pred Međunarodnim sudom pravde, ali ona bi mogla izazvati određeni efekat kroz stvaranje atmosfere u javnosti, koja će i ovog puta imati priliku da stvari posmatra „crno-belo“, kroz podelu na „dobre Albance” i „zle Srbe”.

Konstrukcija udruženog ili zajedničkog zločinačkog poduhvata, po definiciji, u nekoj meri opterećuje i samu državu bez obzira na to što se ovde radi o individualnoj krivičnoj odgovornosti. Ako su u takvom „poduhvatu” bili visoki državni, policijski i vojni funkcioneri, ne znači li to da i sama država može snositi određenu odgovornost? Ne, naravno, jer je i ta krivičnopravna konstrukcija prilično „maglovita” i predstavlja suviše „elastičnu” krivičnopravnu kategoriju, koja nije uvek sasvim jasna i precizna, te se ponekad svodi i na svojevrsni „kaučuk institut”.

Srpsku javnost posebno može pogoditi osuda ljudi koji su branili zemlju tokom agresije NATO-a. Ovde je poseban problem koncepcija komandne odgovornosti, koja u jednom svom obliku komandanta opterećuje i onda kad nije „razumno predvideo” određene zločine potčinjenih, iako o njima pojma nije imao, a ne samo da činjenje zločina nije naredio niti je u zločinu uzeo bilo kakvo konkretno učešće. U tom delu ovo asocira na objektivnu odgovornost, inače, nesvojstvenu krivičnom pravu. Naime, nema rata bez zločina, jer će se uvek i bez obzira na sve napore starešina i vojne organizacije naći poneki kriminalac, koji će iskoristiti takve okolnosti da učini ono što bi inače učinio i u miru. Tako je bilo u svakom ratu do sada, a nisu izuzetak bili ni Vijetnam, ni Irak, ni Avganistan. Zato je, između ostalog, indijski sudija Pal na suđenju u Tokiju posle Drugog svetskog rata rekao, ne slažući se sa presudom optuženim Japancima, da je u stvari, „sam rat najveći zločin”.

profesor Pravnog fakulteta