Glad je reč koja se sve češće čuje u javnosti. Glad u Srbiji. Glad u Srbiji koja je o sebi mislila i govorila da je toliko plodna da hrane nikada neće nedostajati, da su nam koreni tako duboko u selu da se u Srbiji naprosto ne može umreti od gladi.

Verovatno je tako nekad bilo u „zemlji koja može da hrani celu Evropu” kako su nas tada učili. Danas su sela pusta i u Vojvodini i u centralnoj Srbiji. Više se nema kod koga otići po „porodični harač” u mesu, povrću i voću. Nedavno sva zemlja je prodata i čeka da postane „građevinska”. Sva mladost prelila se u gradove koji se guše i u kojima mnogi gladuju. Mediji prenose statistiku gladi koja beleži ozbiljan porast broja građana koji su pali ispod linije siromaštva. A dovoljno je da pogledate kroz prozor. Sigurno se vidi neki kontejner i sve češće i ljudi oko njega, koji raznim spravama koje su u očaju osmislili kopaju po njima u potrazi za starim hlebom...

„Tu, pored vas, nevidljivi, stotine, hiljade ljudi ne znaju da li će danas jesti. Deca, penzioneri, učitelji i radnici....” To je tekst iz TV spota o narodnim kuhinjama koji sam snimio pre više od petnaest godina. To je bio poziv na suočavanje sa tadašnjom realnošću, vapaj za pomoć onima koji su gladovali pobeđeni ratovima, inflacijom, sankcijama, demagogijom... Zahvaljujući senzibilitetu i vizionarstvu kustosa izložbe „Okolnosti” taj spot je izložen na 50. Oktobarskom salonu koji rekapitulira neposrednu prošlost i odslikava uznemirujuću sadašnjost. Na izložbi možete dati i prilog za narodne kuhinje jer broj onih koji se hrane u narodnim kuhinjama raste vrtoglavom brzinom. Zovu ih „žrtvama tranzicije”, a oni su zapravo žrtve loše osmišljene i još gore sprovedene tranzicije. Skoro je nepristojno ovde navesti da su kroz tranziciju prošle i Češka, i Slovačka, i Poljska i Slovenija, ali u njima nije bilo toliko „žrtava”. Ovde očigledno neko ne zna da radi svoj posao ili, što je možda tačnije, zna da radi isključivo u svom interesu a ne za opšte dobro.

Treba li podsetiti na zlokobnu najavu iz ne tako davnih vremena kada nam je rečeno da ćemo ako treba „jesti i korenje” da bismo očuvali svoju duhovnost, ujedinili sve Srbe u jednu državu i svetu dokazali da sve možemo sami. „Ješćemo korenje” bio je odgovor na sankcije koje su Srbiji uvedene zbog njene ratne politike. Danas nema spoljnih sankcija ali postoji nešto drugo, mnogo sofisticiranije. Danas se sankcije zovu – trgovinski monopol. Hrane ima, ali je ona zbog izuzetno visokih cena sve manje dostupna građanima. Zastrašujuće je da smo svi prinuđeni da kupujemo u jednom trgovinskom lancu koji diktira vrtoglave cene. Isti lanac sam sebi uvodi konkurenciju i za one koji ne mogu da plate, za siromašne, otvara „SOS markete”! Gnusno!

Retorički se postavlja pitanje kako se može (pre)živeti sa penzijama od 10.000 do 15.000 dinara? A to pitanje je sve samo ne retoričko i ne dotiče samo penzionere. Jedan vozač u državnoj službi mi je rekao da mu je plata 18.000 dinara. Ima ženu i dvoje dece. Verujem da je njegovo poštenje na svakodnevnom iskušenju pred izazovom preživljavanja porodice. Takođe verujem da njegova nemoć i bes rastu iz dana u dan. Sa strepnjom čekam dan kada će se nevidljivim nitima socijalnih mreža bes siromašnih povezati i krenuti po pravdu.

Danas, na početku 21. veka B92 je prepoznao problem i da bi skrenuo pažnju na siromaštvo koje se širi pokrenuo kampanju „Štrajk glađu protiv gladi!”. Broj onih koji najavljuju da će u kampanji učestvovati i taj jedan dan gladovati je impresivan i iz dana u dan raste. Ali to nije dovoljno. Potrebna je promišljena i odlučna akcija države. Vlada je najavila da će se povećati sredstva za narodne kuhinje. To je saniranje posledica, a ne rešavanje uzroka problema. Kako oživeti selo? Kako poljoprivrednu proizvodnju učiniti rentabilnom za proizvođača? Kako pokrenuti proizvodnju i otvoriti tržište?

Vreme gladi nije vreme ni za socijalnu demagogiju ni za surovu tržišnu filozofiju. Kad ljudi gladuju vreme je za odgovornu politiku i solidarnost.

direktor Građanskih inicijativa