Низ наизглед неповезаних догађаја добија своје пуно значење тек када се ти догађаји посматрају у дужем временском периоду. Српска „национал-патриотска” политичка опција приводи крају своју стрпљиву и доследну борбу за опстанак на власти.

Отворено је кренула у финални обрачун са својим главним непријатељем – културом. Жестока и ефикасна „антитерористичка” акција министра полиције Дачића и владајуће коалиције против Сретена Угричића, директора библиотеке (!), имала је за циљ предизборно застрашивање мислећег дела бирачког тела.

Тај обрачун са културом траје више година. Подсетићу само на један мањи број догађаја који то потврђује.

Пре много година затворен је Народни музеј. Генерације младих о уметничким вредностима, које вероватно пропадају у његовим депоима, могу само да слушају од својих родитеља који памте редове грађана и грађанки жељних да посете неку од великих изложби у музеју.

Затворен је и Музеј савремене уметности и на његовој „поправци” не ради се апсолутно ништа. Та „савремена, модерна уметност” је своје, по неслободу разорно дејство, доказала нагризајући и тако урушавајући такозвани комунистички систем. Зато мени данас већ оронула зграда Музеја на ушћу личи на цркве у Русији које су бољшевици затварали и у њих усељавали установе своје пропагандне машинерије.

Са још увек отвореног музеја Града Београда пре неки дан је пало неколико тона фасаде. Срећом, ова „културно-терористичка акција” није имала људских жртава али не сумњам да ће бити искоришћена као изговор да се и овај музеј затвори да би се и он поправио.

Сретен Угричић је опасан не због потписа на „тамо неку петицију тамо неког форума писаца који подржава тамо неког Николаидиса” већ због чињенице да је обнову библиотеке успешно привео крају и публици широм отворио врата ове важне културне – дакле терористичке институције. А историја Народне библиотеке јасан је доказ колико је она опасна по сваки тоталитарни, недемократски политички систем. Није случајно Адолф, Немац, бомбардујући Београд 6. aприла 1941. до темеља срушио и спалио управо Народну библиотеку. Није случајно НАТО 1999 бомбардујући Београд прескочио Народну библиотеку. Оставио је као темпирану бомбу да дугорочно настави своју образовну, значи антисрпску, терористичку делатност. Није случајно да је Радован Трећи поносни носилац црвене чланске карте „Члан библиотеке”, дакле опасан по околину.

И могао би човек тако да се без краја спрда са страхом од културе да политика која тај страх генерише и шири не оставља трајне последице по будућност српског друштва. Негујући бирачко тело којим ће лако манипулисати ова политика на почетку 21. века, усред Европе, управља државом у којој је близу милион грађана и грађанки функционално неписмено. Да ли су борба против неписмености и реформа образовања национални интерес Србије за који ће се нека од партија учесници на следећим изборима борити? Нисам чуо. Само чујем да се истражује колики проценат младих, образованих људи жели да напусти Србију и о томе се јавност редовно обавештава. Порука „Иди из Србије ако си образован” више ми личи на препоруку него на жал за одливом знања. Јер образовани грађани и грађанке постају активни грађани и грађанке, а самим тим велика сметња онима који желе недемократску, полуписмену Србију. Ти активни су склони да слободно, критички мисле и да своје мисли гласно изговарају, а то ће, према најавама министра полиције, моћи да чине „из затвора”!!!

Чланице владајуће коалиције немо су прешле преко ове застрашујуће претње али су се удружено свим расположивим средствима обрушили на окупљање око потребе темељног преокрета у српској политици као предуслова преокрета у српском друштву. Треба застрашивањем угушити сваки покушај да другачије, модерно мишљење изађе из оквира комотних, салонских, самодовољних критика.

Очигледно је већ предизборно загревање разорно по слободу мисли и говора и по простор културе у коме се та слобода упознаје, учи и исказује.

Шта нам тек следује када кампање ухвате пун замах!?!