Таман сам се повратио од шока о коме сам писао у прошлом тексту и желео да наставим разраду теме грађанског и верског образовања, кад је стигла вест да је ухапшен Горан Хаџић, последњи са списка хашких бегунаца које је Србија требало да испоручи суду. Морам рећи да ме то уопште није изненадило ни шокирало. Многи су хапшење Младића ставили у контекст изнуђеног потеза да би се одобровољили европски доносиоци одлука да нам доделе статус кандидата и отворе процес преговарања. Мало ко је у томе видео политичку вољу да се успостави другачији однос према прошлости. Мислим да хапшење Хаџића показује да је та воља успостављена и да наравно осим испуњавања услова за европске интеграције говори и о неким дубљим променама у нашем тумачењу улоге Србије у протеклим ратовима.

Да је то промена званичне политике и успостављење новог односа према историји биће потпуно потврђено тек када те теме на један нов и прецизно исказан начин буду уведене и у школски систем. Не може се више замислити школа у којој се историја завршава 1990. године са реченицом да су онда наступили неки ратови. Морају се увести нова поглавља која укључују објашњење Декларације Скупштине Републике Србије о злочину у Сребреници, дефинишу Младића не као хероја и патриоту већ као оптуженика за ратне злочине и геноцид.

Многи разговори са ученицима средњих школа рођених почетком деведесетих показали су њихово апсолутно незнање о томе шта се у региону догађало тих година. Многи не знају да је рата у Босни и Херцеговини и Хрватској уопште било и реч рат повезују само са бомбардовањем Србије и делимично са Косовом. Многи не разумеју ни улогу и разлог постојања Хашког суда и искрено су се чудили зашто ти судови суде само људима са Балкана,а не и осталима. Та рупа у образовању није остављана случајно – она је била политичка одлука на основу које се могло веома лако манипулисати младим генерацијама. У најави је израда стратегије образовања Србије и уколико она избегне ову врсту интервенције у предметима историје и грађанског васпитања биће то знак да никакве суштинске промене нису на дневном реду. То би била изузетно лоша вест.

Горан Хаџић је наравно у целокупном контексту само епизодиста, али значај његовог хапшења видим пре свега као показатељ промене деликатног односа снага у безбедносним и војним структурама које су очигледно превагнуле ка другачијем интересу Србије, а то је демократска држава, чланица Европске уније. Начин хапшења и Младића и Хаџића у великој мери оправдава тумачења да су неке безбедносне структуре све време тачно знале где се они налазе и континуирано и нажалост успешно спречавале њихово довођење пред суд. Понављам да је чињеница да је тај наизглед најтежи захтев постављен пред Србију испуњен, очигледан знак дубоке промене у области безбедности. Тајминг ових хапшења и разлоге за ову „тешку” политичку одлуку многи тумаче и изборима, и у том смислу овај тренутак је занимљив јер је довољно далек да се емоције охладе, а довољно близу да у тренутку избора не буде већ стара вест о овим постигнућима. То је важно пре свега јер може да преломи одлуку о учешћу на изборима оних који су разочарани досадашњом оклевајућом политиком владајуће коалиције.

У логистичком смислу није занемарљива чињеница да се у процес потраге и хапшења тек непосредно укључила и полиција и не сумњам да ће министар Дачић, очигледно с разлогом, успешан завршетак ове потраге представити и као свој професионални и политички успех. Греше они који мисле да ће му то умањити рејтинг међу гласачима Социјалистичке партије. Напротив, мислим да ће олакшати одлуку многим младима да приђу СПС-у са смањеном стрепњом да ће их таква одлука сврстати у оне који подржавају ратне злочине.

Оба хапшења пролазе уз, за многе, неочекивано мирну реакцију јавности. „Патриотске” странке су најављивале да ће ова хапшења подићи Србију на ноге, па чак уздрмати или променити власт, али догађа се управо супротно. Порука грађана екстремним националистичким политикама јесте: Више нећемо гласати за вас!

директор Грађанских иницијатива