Дијалог Београда и Приштине пробудио је у мени наду да је српска политика најзад дефинисала своју визију могућих односа Србије и Косова, и на неки начин прихватила по њу нимало пријатну и повољну реалност на терену. Очигледно да је спремност и припремљеност Београда за дијалог био изненађење за све интересне групе које одлучују о судбини региона.

Несумњиво је исхитрени „излазак на границе” реакција Приштине на српску спремност на дијалог са крајњом намером да се српска страна гурне у улогу регионалног насилника. Упорност и доследност којом су српски преговарачи, упркос многобројним изазовима, на крају смирили ситуацију, појачале су моју наду да је започето спровођење нове политике Београда према Косову. Као да смо најзад схватили да није добра политика која искључиво покушава да спречи другу страну да оствари свој циљ и да је добра политика она која успе да обезбеди подршку за свој предлог решавања постојећих тензија.

Нажалост, последње изјаве политичара на власти које звуче као да долазе из ровова ископаних деведесетих, оправдани су разлог за зебњу јер показују да Србија, бар јавно, још увек нема дефинисану нову политику и наставља да заговара статус кво, „непроменљивост реалности на терену” или „замрзнути конфликт”. Непроменљивост било чега јесте скоро двадесетогодишња веома утицајна политичка опција у Србији. Да ли то значи да Србија сматра да је тренутна ситуација најбоље решење за регион? Да ли су Дејтон и Резолуција 1244 документи „заувек” које „никада” не треба преиспитати и прилагођавати новој реалности на терену? Надам се да не.

Прескочићу овде историју и војне управе, Ознуи ДБ којима је Србија покушала да влада Косовом. Подсетићу само на Устав из 1974.у коме је успостављена широка аутономија и који је донео релативно миран суживот Срба и Албанаца. Било је и тада демонстрација и захтева за независношћу али су у њиховом сузбијању активно учествовали и легитимно изабрани представници Албанаца. У циљу својеврсног „очувања суверенитета на целој територији” аутономија Косова је укинута деведесетих када су се републике бивше Југославије, једна по једна, „отцепљивале” од Србије. Ухапшен је Власи а Албанци понижени именовањем Сејда Бајрамовића за њиховог представника. Прекинути дијалог разбуктао је до тада тињајући покрет за отцепљење. Водио га је мирним средствима Ибрахим Ругова. Ни са њим Београд није желео да разговара (данас би га правили од блата само да је то могуће).Одсуство разговора довело је до рата који је Србија изгубила и притом добила недвосмислену поруку да рат није прихватљив начин решавања проблема у Европи.

Цела деценија од завршетка оружаног сукоба протекла јебез икаквог контакта Београда са косовским Албанцима. Уместо да решавамо проблеме писали смо преамбуле Устава и притом косовским Албанцима ускратили могућност да гласају за или против Устава државе у којој, наводно, желимо да живе.

Та укопаност у непроменљивост и данас превиђа чињеницу да је косовско друштво покренуло процес успостављањасвоје државе зато што није било задовољно „реалношћу на терену” и да је оно у сталном процесу промене реалности,како због конкретних, дневних проблема људи који на том терену живе,тако и због динамичних промена унутрашњих и глобалних политичко-економских односа.

Додатно забрињава да, у бекству од дијалога, обе стране прибегавају доказано неуспешним решењима. Са косовске стране то је демонстрација силе, а са српске драматична најава могућих исељавања упућеназаправо оним Србима који су одлучили да остану на Косову и покушају да живе са или поред Албанаца. Из Србије им поручују да то, упркос њиховим жељама није могуће. Зашто?

Притом, нико не говори о томе шта најава могућег егзодуса Срба значи за албанско становништво на југу Србије? Да ли ико верује да су две етнички чисте колоне које се мимоилазе на путу дугорочно решење односа Србије и Косова?

Још је горе што су тако запостављене и гурнуте у други план европске интеграције, што значи судбина Србије и њених грађана и грађанки, решавање њиховог сиромаштва и беде, покретање економије који би требало да буду апсолутни национални приоритети наше државе.

Једино разумно решење је дијалог о односима који треба да омогуће услове за што бржи улазак региона у ЕУ. Неће то бити лако, али ко је икада рекао да треба да буде лако?