Чудна је то ствар са сећањима бивших удбаша и бивших генерала са балканског подручја. Наиме, њихова су сећања по правилу селективна, удбаши су у служби до краја живота на овај или онај начин, а осуђени су на мото Душана Ковачевића: „Ако ме се сете, сете...“ Дакле, бивши министар унутрашњих послова Хрватске Јосип Јожа Бољковац узбуркао је ових дана јавност у Хрватској својим сведочењем у процесу против Бранимира Главаша, а још више својим изјавама за медије у којима оптужује режим Фрање Туђмана за почетак рата у Хрватској 1991. изјавивши „да су Хрвати хтели тај рат и да су они први напали Србе, да је Фрањо Туђман све договарао са Слободаном Милошевићем, да је Туђман препустио Србима из БиХ Босанску Посавину, а да је заузврат Милошевић помогао Туђману да се реши Срба у Крајини...“

Из Србије, Бољковцу су одмах одговорили бивши шеф КОС-а ЈНА генерал Александар Васиљевић и бивши српски министар полиције Радмило Богдановић. И један и други демантују неке наводе Јосипа Бољковца. Откуда сада одједном Јосип Бољковац са том причом? После толико година.

Познајем Јосипа Бољковца годинама. Живели смо у Карловцу, зграда до зграде, у центру града, у Улици народног хероја Јосипа Клобучара. Моја породица на броју 11, Бољковац мислим на броју 9. Јосип Јожа Бољковац је првоборац НОБ-а, ратовао је у околини Карловца и на Кордуну. Имао je добар однос са Србима, а каријеру је градио у Удби. Сећам се да је једног пролећа све нас клинце из Клобучареве одвео џиповима Удбе у лов на зечеве. Било је то мирно време, у мојој згради становали су и официри ЈНА и цивили свих националности: Муслиман Џемо Шарац, Србин Симо Мрђа, Хрват Перо Вински, мој отац Словенац... На оближњем кошаркашком игралишту, у Шанцу, Бољковчев син Југослав играо је за први тим „Жељезничара“, тада члана Прве кошаркашке лиге Југославије. На крају наше улице био је монументални споменик погинулима у НОБ, од белог мермера са вучјим главама из чијих је чељусти стално текла вода. Споменик је отворио маршал Тито, били су ту и Ранковић и Бакарић. Поред њих одмах и Јожа Бољковац. Ми клинци из улице стајали смо у почасном шпалиру, махали заставицама. Тако нас је постројио сусед Јожа. Другарица Јованка нам се осмехивала, ја сам истрчао из шпалира и другу Титу предао цвеће. Моја слика је тада изашла у „Карловачком тједнику“ и то је био почетак моје новинарске каријере.

Године су пролазиле и Јожа се успињао у хијерархији Удбе. Онда је дошла 1971. и маспок у Хрватској, Бољковац се определио за Савку и Мику. После седнице у Карађорђеву сменише га. Повукао се у пензионерске дане, али „служба је наша дружба“.За њега се није чуло све док ХДЗ није преузео власт у Хрватској после првих вишестраначких избора. Онда се Јожа опет активирао. У једној емисији хрватске телевизије, када су га неки хрватски емигранти напали да је он као један од главних људи хрватске Удбе својевремено планирао и атентате на емиграцију, Бољковац је мртав хладан одговорио „да је он одувек радио за хрватску емиграцију, за хрватску националну ствар и да је добро да је он био у хрватској Удби на тој позицији, јер да није за емиграцију би последице биле много горе“.

Дошла је и 1991. споменик НОБ-а у Карловцу је девастиран, вучје главе поломљене, а из чељусти више није текла вода. Крв је потекла Хрватском. Аркана су заробили, а Бољковац се са савезним министром унутрашњих послова Петром Грачанином договорио да се Аркан пусти из затвора, јер Бољковац је као републички министар унутрашњих послова још одлазио код савезног министра на реферисање. У преговорима са Србима из Хрватске Бољковац и Славко Дегориција били су главни. Затим се рат разбуктао, Бољковца су опет сменили.

Ствари које он сада износи мање више су познате - и оно око испаљивања „амбруста“ на Борово Село, када екипа које је лансирала ракету умало није побила себе, и прича о Јосипу Киру. Бољковац је у праву када каже да су падобранци из 63. бригаде из Ниша заузели загребачки аеродром и да је то тада изазвало панику у хрватском државном врху. Чудно је да бивши шеф КОС-а генерал Васиљевић каже да то нису били падобранци из 63. бригаде већ припадници „Кобре“, када се зна да је Обласну контролу летења на „Плесу” заузела борбена група од 40 падобранаца из 63. бригаде, а да је оближњи ваздухопловни завод „Змај“ чувала група од десет падобранаца са поручником Сеадом Костићем на челу. Да су то били људи из 63. падобранске може се видети на ТВ снимку заробљавања Кикашевог авиона са водником ,,Пантом” из 63. у главној улози. Изгледа да се тога не сећа ни Радмило Богдановић, баш као ни тада учесталих долазака у Београд Туђмановог главног саветника Хрвоја Шаринића. Када се у августу 1995. догодила „Олуја“ Милошевић је био на одмору. Одмор није прекидао.

Јожа Бољковац био је на прошлим изборима на листи једне српске политичке партије у Хрватској. Да ли је то утицало да тек сад проговори?