Mogu li ,,rasističke teorije koje su pozivale na rat i na etničko čišćenje da se vrate u naše živote nasmejane, odevene u bundu i slobodne?” Pitanje je postavio na ovim stranicama direktor Građanskih inicijativa iz Beograda povodom povratka Biljane Plavšić iz zatvora u Švedskoj.Naravno da ne smeju, već svako onaj ko dolazi iz zatvora mora da bude tužan, šta ima da se veseli što je na slobodi, i mora biti još i prikladno odeven. To kako će biti obučen, šta je to što neće izazvati konsternaciju građanskog društva odredićemo mi koji smo izabrani da budemo prosvetitelji i ideolozi građanskog društva.Dakle, bunde za one koji nam dolaze iz zatvora ne dolaze u obzir.

Ujedno, mi ćemo propisati i proceduru transporta onih koji nam iz dalekih zatvora stižu u majčicu Srbiju. Šta ima da ih dovoze specijalnim avionima iz Republike Srpske, jer to je nešto sumnjivo iz arsenala specijalnih odnosa Srbije i RS.No, kada se napada premijer Republike Srpske Milorad Dodik onda specijalni odnosi postoje. Zatim, zabranićemo onima koji stižu u Srbiju iz dalekih zatvora „da nostalgično posećuju Banjaluku, Bijeljinu, Republiku Srpsku, ili kraće rečeno mesta zločina”. Onima kojima se učinilo da iz toga proizilazi da je cela Republika Srpska proglašena mestom zločina, pogrešno im se učinilo.

Onda ćemo pod hitno predložiti Švedskoj da promeni svoje zakone koji osuđene oslobađaju posle dve trećine izdržane kazne. Ako treba da se i Karl Bilt pozove na odgovornost, jer „postoji opravdana sumnja da se unapred dogovarao sa Biljanom Plavšić”. Jer je na suđenju u Hagu izjavio: „Njoj nikada nije dopušteno da učestvuje u razmatranju i donošenju odluka koje su se ticale rata, mira i vlasti”. Švedska je predsedavajuća EU.

Da se sa stanovišta građanskog morala pozabavimo i tvrdnjama Slavenke Drakulić, koja je pisala srceparajuća pisma Plavšićevoj u zatvoru, a kada nije dobila traženi intervju odjednom se u nju razočarala. Pa je švedski novinar Stefan Borg u specijalnoj TV emisiji emitovanoj na dan kad je Plavšićeva stigla u Beograd rekao kako je tri godine tražio navodnu fotografiju Biljane Plavšić kako u Bijeljini preskače leševe i kako ta fotografija ne postoji. Jer da postoji bila bi prikazana u Hagu. A Drakulićeva u svojoj knjizi govori upravo o toj fotografiji.

Jedan od problema našeg građanskog društva jeste apsolutno verovanje stranim medijima. Plavšićeva nikada nije dala izjavu švedskim novinama „da je njeno priznanje krivice bila najobičnija predstava i da je lagala da bi dobila blažu kaznu”. Naprotiv, ona je demantovala da je švedskoj novinarki Margaret Nordgren uopšte i dala intervju objavljen u magazinu „Vi” 2. februara 2009. Lažni intervju, i šta sad?

Da se razumemo, Biljana Plavšić je kriva upravo za ono što je priznala i zbog čega je i osuđena. Po funkciji morala je da zna za etničko čišćenje Muslimana i Hrvata sa prostora za koje su Srbi smatrali da su njihovi. Po funkciji morala je da se od toga distancira. Ali nije samo ona kriva za rat u BiH. Antička tragedija BiH je posledica razbijanja Jugoslavije. Ako argumenti mira i zajedničkog života nisu uspeli na primeru velike Jugoslavije nemoguće je bilo spasiti malu Jugoslaviju, odnosno BiH.

Građanskom društvu danas u Srbiji ne koristi ni irealni idealizam, ni ideološki realizam. Treba graditi nešto između ta dva ekstremna pola. Mora da postoji koegzistencija između prava i politike, a s druge strane između jednog naroda i međunarodne zajednice. Ako jedan od tih elemenata nedostaje, nema izlaska iz krize. Ako se religija građanskog društva zasniva na političkoj mitologiji onda može doći i do poneke lomače, do represije „različitog”.

Niko nema pravo da sudi posle Haga. „Ljudi ne smeju da se spaljuju na lomačama, nove lomače ne smeju da se pale pomoću ideja i reči”, glasi odgovor o toleranciji koji su Volteru dali anonimni autori „Pisama nekih portugalskih Jevreja”. Naime, antigrađanski stavovi mogu da se hrane i nekim građanskim stavovima. Iza određenih vrednosti mogu da se kriju stare rezerve surovosti. Ne plaši se, dakle, zatvora, ni prosjačkog štapa, ne plaši se pomora i gladi, već se plaši samo onoga koji kaže: „Ja znam kako treba!”

A što se tiče bunde gospođe Plavšić, ona je uvek nosila bunde. I kao dete u Kraljevini Jugoslaviji i posle u SFRJ. Njen deda je imao automobil još 1935. Predratna građanska buržoazija, što bi rekli komunisti.