Praktično su „nokautirani”svi selektori čije reprezentacije nisu ušle u „nokaut” fazu na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici. Ili su smenjeni, ili su dali ostavke. Osim, naravno, našeg. Naime, mi smo tamo postigli uspeh, pošto nismo ni došli do faze gde bi neko mogao da nas „nokautira“. Zapravo, sve igrače i selektora trebalo bi dodatno nagraditi zbog mudre taktike i igre pomoću koje je izbegnut „nokaut“. Iz čega su neki izašli fudbalski jači. Za otprilike milionče evrića. No, to je samo sitna računica pomešana s krupnim fudbalskim kukavičlukom, hijeroglifi rukopisa naše fudbalske impotencije.

Dakle, u ovoj zemlji svi mogu da budu kritikovani, od predsednika države pa naniže, samo su fudbalske vođe neprikosnovene. I njihova novčana primanja, koja se porede sa selektorima Francuske, Italije i Španije. Jer i privreda Srbije može da se poredi sa ekonomijama Francuske, Italije i Španije. Kao građanin energično sam protiv da se i dinar od naših poreza daje za fudbal. Zaradite, gospodo, uspesima, pa onda sebi delite milione evra. Može i unapred. Ali ne od moje love.

Jer, utakmice naše reprezentacije bile su pravi festival fudbalskih čekova bez pokrića, revija zvezda na sumanute kredite sportske štampe i publike, folklorni koktel jalovih. Dva poraza i jedna pobeda, dva data i tri primljena gola. U celini, zajedno s protivnikom bio je to susret vreće i zakrpe.

Selektoru se, naravno, ne može osporiti pravo na izbor igrača, čak i onih koji nisu standardni u svojim klubovima, ali sportska javnost ne bi smela da suspenduje svoju kritičnost u ime nekog mira u kući. Posebno posle ovog faraonskog promašaja u Južnoafričkoj Republici, kada je kod nas uoči odlaska na prvenstvo bilo puno fudbalskih elaborata, puno promašaja maskiranih patriotizmom, tako da sam se ponekad zapitao je li reč o privrednoj reformi, stabilizaciji dinara, mobilizaciji naroda i armije za odbranu Kosova, ili o predstojećem naterivanju „džabulanija“.

Sada, posle svega, moram da slušam još i prozukle mudrolije i natrula sociologiziranja o fudbalu, vulgarne paralelizme s društvom, pokušaje da se plasman fudbalske reprezentacije integriše u društvene trendove u Srbiji, pa brojanje pretrčane kilometraže koja se, naravno, oduvek u kulturi poput naše tretirala kao poseban kvalitet. Treba pošteno reći, naši su igrači, s možda dva, tri izuzetka, samo klupske zvezde iza kojih i nema dovoljno dramatičnih i velikih međunarodnih utakmica na kojima bi stekli samopouzdanje i agresivnost. Utakmica protiv Gane, drugo poluvreme protiv Australije i veći deo utakmice protiv Nemačke, to je ponašanje tipičnih provincijskih zvezda s podignutom belom zastavom, bez ikakve želje da se nešto napravi. Nemoć celog tima, probušen balon. Među njima nema igrača odluke, jer nema samopouzdanja, volje i velikih motiva. Karikaturalna igra, opšti društveni stil.

Fudbalska reprezentacija Srbije je pred odlazak na prvenstvo u poslednji čas, u maniru državnog socijalizma, pretvorena od skupine profesionalaca u državne amatere u mentalnom smislu. Iznikla iz jedne pokondirene društveno-sportske frazeologije, unapred alibirana političkim kvalifikacijama srpstva i pravoslavlja (ne znamo da dajemo golove ali se dobro krstimo), naša reprezentacija skriva ispod te nepotrebne političke dekoracije sportsku prazninu i fudbalsku insuficijenciju. Ne, dakle, homo ludens, ne lucidni igrač, već državni maneken u funkciji naše megalomanije. Kao i tolike stvari i toliki ljudi oko nas.

U tipologiji društvene faune znamo onog očajno nesposobnog tipa, koji ne zna baš ni jedan posao, ali je „aktivan“ i „pouzdan“, „dobar organizator“, čep za rupe u raznim komisijama. On obavlja „nevidljiv rad“, carevo novo ruho druga, ili gospodina, koji je „aktivan“, a ne ostavlja na radnom mestu nikakve tragove osim otisaka prstiju po stolovima. Taj nevidljivi rad prisutan je i u fudbalu: zaslužni, umorni i nepristojno plaćeni. Fudbaleri i fudbalski funkcioneri. Izaberite nekoliko klasičnih fraza iz naših svakodnevnih birokratskih rituala, uzmite dve, tri sirote fudbalske fraze naših igrača i fudbalskih funkcionera i videćete da je reč o identičnom modelu. Tip driblinga unazad, prema prostoru koji protivnika u tom trenutku i ne interesuje, odbijanje lopte iz svog šesnaesterca nasumice, alibi-fauli...

Subjektivni odraz objektivne stvarnosti. Deprimirajuća fudbalska ekskurzija na jugu Afrike. Znam, neko će reći da bi sve bilo drugačije da je ona jedna lopta ušla u gol Australije. Ali nije ušla. Ne možete se „vaditi” da niste imali sreće ni protiv Gane, ni protiv Australije. Jer, imali smo je protiv Nemačke. Konačno, sreća prati hrabre i sposobne.