Деда Мраз и даље греје срца свих становника БиХ. Кажу да Хрвате, Србе и Бошњаке и даље спаја љубав према Деда Мразу, јер је то сада и једино што их и спаја на нивоу целе БиХ.

„Знам да је Деда Мраз хришћанског порекла, али како могу да лишим децу нечега што је мени у детињству пружило најсрећније тренутке?”, упитала jе ових дана Сафета Кадић, Бошњакиња из Сарајева.

„Ми славимо православни Божић и Нову годину, али Деда Мраз је и даље главни лик”, каже Српкиња Драгиња Васић из Бањалуке. „Са задовољством посматрам како моја деца усхићено отварају поклоне у новогодишњој ноћи”, додаје она.

Једину озбиљну критику на рачун Деда Мраза у БиХ изложио је одмах по окончању рата 1995. године муслимански лидер Алија Изетбеговић, који се побунио против конзумирања алкохола у сарајевским кафићима и ресторанима 1996, тврдећи да је реч о „покушају да се у БиХ уведе Деда Мраз, лик који није близак босанским муслиманима”. Но, после оштре критике јавности, Изетбеговић више никада није покренуо питање Деда Мраза у држави БиХ.

Дакле, да ли да се смејемо, или да плачемо на крају ове 2011. године? Наравно, зависи из ког угла гледамо на протекле догађаје, јесмо ли пасионирани оптимисти или резигнирани песимисти. Шта нам доноси Деда Мраз? Јер економски суноврат Америке и Европе доминирао је управо одлазећом годином засењујући и нашу толико горљиву жељу за европским интеграцијама, дајући нам помало горак осећај када сумирамо нашу љубав према тој Европи. Је ли она током 2011. године била исувише једнострана, а сада сурова неузвраћена? Или су у тој љубавној игри и други добијали ударце?

Од првих дана када су берзе подивљале кризе у земљама ЕУ доспевале су на насловне странице светских листова. „Продајте Грчку”, „Ухапсите развратника Берлусконија” били су борбени покличи међу европским инвеститорима. Грци и Италијани морали су да прогутају свој понос и да пристану на све мере које су им издиктиране из Берлина. Наиме, таман када се европски сан о монетарној унији почео остваривати, дошло је до катастрофе, дужничка зараза, која је захватила Грчку и Италију, инфицирала је и остале економије у комшилуку. Одељење за интензивну негу ЕУ, под контролом ММФ-а, још се колеба кога све, и кога првог, искључити с апарата и подвргнути хитној еутаназији. Да би остали преживели чекајући Деда Мраза.

Док су економисти и политичари јако забринути нама, обичним смртницима, на крају ове 2011. године, остаје само да се смејемо. Уосталом, зар није још Дарвин утврдио да је смех цивилизовани облик примитивног смртоносног инстинкта, сублимације древног порива ка убијању. Према Џонатану Милеру, доктору и комичару, то је респираторна конвулзија над којом имамо мало контроле. Према речима британског писца Хауарда Џексона, то је оно што радите када неко свуче панталоне и нагло извуче зна се већ шта.

Кажу да постоје вицеви у моди, али и географија смеха. Хумор је универзална ствар, али језик није, као ни усколокални оквири. Игре речи са кинеским пиктограмима и њиховим хомофонима тешко је пренети на био који други светски језик. Виспрене досетке које претпостављају добро познавање италијанске политике, мало су познате ван Рима. Заправо, најлакше се преносе најглупље шале: у Великој Британији су то Мистер Бин и Бени Хил, у Америци Бивис и Батхед. Но, ако о једној земљи судите по њеним хумористичким емисијама онда можете да закључите да су Британци гомила тупана опседнутих сексом, што је, кажу неки, тек напола истина. У Британији је због вицева о плавушама основано и удружење „Противници угњетавања особа са косом евроаријевског порекла”.

И географија смеха доста говори. Седе у ресторану Јужнокорејац, Јапанац и Севернокорејац. Долази келнер и каже: „Извините, али бојим се да нам је нестало меса”. Севернокорејац ће збуњено: каквог меса? Јапанац је још више збуњен: шта значи нема више? А Јужнокорејац пита: шта значи извините?

Све најбоље у 2012.