ИМА ЛИ ТУ КОНЦЕПЦИЈЕ

Европска унија је, за сада, превладала кризу своје монете, али у Бриселу још нису и одахнули. Улози су велики, грчки синдром није нестао са хоризонта, а иза еврожаргона о потреби даљих институционалних промена одвија се, заправо, дебата о томе шта значи „Европа”.

Наиме, у средишту пажње опет је питање националне државе, њеног легитимитета и сврсисходности у модерном свету који је све више повезан економским и културним везама. За велику већину немачких политичара „ЕУ је питање рата и мира у 21. веку”. Бивши немачки канцелар Хелмут Кол је пре десетак година изјавио да „Немачка нема жељу да се врати на националну државу старог типа, да таква држава не може да реши велике проблеме 21. века, и да је национализам донео велике патње нашем континенту”. Последица таквог немачког става јесте пут ЕУ ка федерацији, а да ли ће то с протоком времена да личи на Швајцарску, САД, или коначно на саму Немачку, то може само време да покаже. За евроскептике то је помпезна бесмислица, јер они сматрају да „људи данашњице још увек свој идентитет налазе у националној припадности, у националном држављанству, те да се Европа и даље судара са тим осећањем идентитета и безбедности”. Дакле, Немачка доследно заступа став да је будућност Европе у даљим политичким и економским интеграцијама. Али то није и став свих у ЕУ, јер оно што има смисла за Немце нема обавезно смисла и за све остале. Наравно да се од Немаца не може очекивати да забораве своју историју, али укључивање Немачке у шира паневропска тела је, са немачког гледишта, разуман начин суочавања са геополитичким изазовом њеног постојања као највеће европске државе која има везе и са Истоком и са Западом.

При томе, једна је ствар рећи да се не може очекивати да Немци забораве своју историју, а сасвим је друга ствар сматрати да је историја других народа таква да би требало да гледају на националну државу као што на њу гледа немачки естаблишмент. То би биле претпоставке број један и два.

Претпоставка број три. Идеја да је „глобализација” допринела „редундантности” националне државе није сама по себи очигледна, а изгледа да то мишљење одлучно брани једино западна Европа. Такво уверење представља нешто скоро нечувено у просперитетним економијама Азије.

Претпоставка број четири. Највећи изазов европских државника јесте да заувек окончају поделу континента насталу после 1945. године, поделу која је компликовала живот неколико генерација источних Европљана, док су ови на западу лепо живели. Поновна подела Европе, да ли на ЕУ и „остатак”, била би нека врста нове катастрофе.

Претпоставка број пет. Јединствена европска валута ће донети знатне економске предности оним земљама које је уведу. Показало се да нису све чланице ЕУ хтеле да уведу евро, или, просто, неке и нису имале довољно јаку привреду да би се томе „прикључиле”. Управо се на том плану показује да је европска монетарна унија једна од највећих опасности које угрожавају сан о неподељеној Европи.

Претпоставка број шест. ЕУ нема заједничку културу која је обликовала Немачку, Швајцарску или САД, и зато и неће никада развити федералне структуре које постоје у поменутим земљама. Што је још горе, баук чврсте европске федерације беспотребно ризикује да изазове оштру националистичку реакцију, која може, али и не мора остати мирна. Велика Британија и други евроскептици не желе да се одрекну свог суверенитета у креирању спољне политике, осим тога већинско гласање може бити опасно ако прикрива дубоке поделе међу чланицама.

Списак претпоставки и дилема, наравно, није коначан. Ипак, сложићемо се да Европа има најдужи период мира после Другог светског рата, ако не рачунамо ратове на подручју СФРЈ, и да је дело оснивача, чије се језгро крије у измирењу Француске и Немачке, донело неслућене плодове.

Економисти кажу да је привредна изградња ЕУ углавном завршена, политичари су, све до случаја Грчке, сматрали да остаје само још повезивање политичких и културних структура националних држава. Но, и пре десетак година, па и сада, евро као политички подухват буди и највеће сумње. Како „казнити” земље са југа ЕУ које су прекршиле правила о буџету, а користе евро? Како то објаснити Немцима, политичарима, али још више обичним људима, који би због огромних трошкова око уједињења државе вероватно хтели да и они користе „специјалне услове”? Може ли евро да постане ноћна мора ЕУ? Јесу ли реформе ЕУ, у међувремену, постале ,,реформице”? Може ли се ЕУ у будућности распасти на „западну” и „источну” интересну сферу?

Кад је Балкан у питању ЕУ већ данас храмље, а можда постане и прави инвалид, јер нема јасне и временски прецизне визије ширења на овај део континента. Свако ко у Бриселу посматра министре спољних послова како сатима расправљају о увозу крзна из Северне Африке и цвећа из Египта може да се запита има ли ту концепције?