Да ли је плаћени годишњи одмор људско право? Је ли радно место људско право? Да ли је право на вакцинацију људско право? Коначно, је ли појам људских права у Србији другачији него што је то у другим земљама? Сви они који су протеклих дана говорили, или писали о 60 година од усвајања Опште декларације о људским правима као да би радије ове претходно изнесене дилеме третирали као похвалне привредне или социјалне тековине, а не као људска права. Наравно, постоји и забрињавајућа тенденција да се све врсте политичких циљева сматрају „правима“, али је очито да у Србији постоји и несклад између политичких и грађанских права, са једне стране, и економских, социјалних, па и културних права, са друге стране. Да ли то значи да у Србији сва права нису подједнако важна, је ли исте „тежине“ право на политичко удруживање и право на рад, право на живот и право на учешће у културном животу? Која су у Србији „основна“ права, а која „изведена“? Да ли је просечном грађанину ове земље важније право на политичко удруживање од права на рад и права на здравствено осигурање? Животни стандард испред политичких слобода одувек је био модел да се у земљама са слабије развијеним демократијама „скине брига с врата“, тако што се грађанима подари нешто мало економских и социјалних погодности уместо политичких права. Наравно, то „нешто мало“ варира од државе до државе, а недавне анкете спроведене у Хрватској о томе је ли то „нешто мало“ од пре двадесетак година било боље од овога сада, показале су да су право на рад и здравствено осигурање људима важнији од права на политичко удруживање.

Србија се данас суочава са претећим таласом штрајкова. Због права на рад. Задатак који избија на површину јесте у много чему неупоредив: виши економски резултати, системска и систематска трансформација морају се одвијати симултано док истовремено постоји одсуство концепта, структура и личности потребних да би се друштво променило у такву тржишну привреду која ће код нас и функционисати. Могу ли то постићи некадашњи апаратчици, садашњи тајкуни и бивши националисти?

Други велики проблем Србије, наравно не рачунајући проблем Косова, такође је недостатак концепта, институција и људи који би гарантовали брзо и потпуно приближавање земље идејама владавине права. Само малобројна интелигенција концентрисана у пар урбаних средина може бити социјална основа за те промене, јер је по том питању страначко-политички систем углавном блокиран. А српска интелигенција ћути. Можда и преде?

Трећи проблем проистиче из чињенице да су садашња политичка и економска криза и све већи пад моралних вредности, афере са платама и бонусима, апсолутно ослабили углед државе. Тај углед државе Србије можда није толико опао у контексту међународних релација , колико је „угруван“ код куђе, у очима просечног грађанина. Ситуацију погоршава и једнострано проглашење независности Косова. Док смо са једне стране стално слушали о „реконфигурацији Унмика на Косову“, нико да нешто каже о хитној потреби реконсолидације власти државе Србије, о потреби да се грађани некако наговоре да се поистовете са својом новом-старом државом, наравно не само приликом спортског навијања. Јер, у условима када демократска и либерална свест још није ухватила корен у ширим слојевима друштва, све што политички лидери могу да ураде јесте позивање на националне осећаје поводом Косова.

Србија има и проблем у још увек актуелном емоционалном антагонизму интелектуално-политичких елита неких некадашњих југословенских република према Србији, а у контексту распада СФРЈ. Наиме, неки овде често постављају питање у стилу : „Како то да нико од бивших република није хтео са нама, а ми смо хтели са свима“. Одговор је врло једноставан - неки су једва дочекали да се као „ослободе од комунистичког тлачења“ и при томе заборавили да су их „тлачили“ њихови републички комунисти, а не комунисти из Београда.

И на крају, и Војска Србије, као један вид суверенитета ове државе, има своја права. Право на постојање. Са једностраним проглашењем независности Косова и са озбиљно угроженим војним буџетом, војска би могла да дође у ситуацију да почне да сумња у смисао свог постојања. Јер, опасности од рата нема пошто ћемо све проблеме решавати искључиво мирно и дипломатски, све комшијске земље су нам поуздано пријатељски настројене, а војне реформе без одговарајућег буџета време је већ озбиљно девастирало. Војска ће изгледа да поједе своје реформе. За војну обавезу, и једно од људских права, у Србији и даље нема алтернативе, али улога армије сада се скоро и не повезује са развојем демократије. А пре пар година није могло да се живи од права на „цивилну контроле војске“.