Из Хрватске је кренуо талас моралне обнове бивших југословенских простора. Не само да је пред судом бивши премијер, оптужен за противзаконито узимање лепе свотице пара,већ је ухапшен и бивши министар унутрашњих послова Јосип Јожа Бољковац, спрема се хапшење такође бившем удбашу Јосипу Манолићу, а хапшење прети и народном хероју и партизанском генералу Радету Булату. Бољковац, Манолић и Булат оптужују се за наводне злочине почињене 1945. године против хрватских цивила, који су сарађивали са усташком влашћу у Хрватској током Другог светског рата. Бољковцу и Манолићу није помогло ни то што су били оснивачи ХДЗ-а и блиски сарадници Фрање Туђмана, генералу Булату неће помоћи ни то што је био муж сада покојне Милке Куфрин.

Некако ми је жао мог некадашњег суседа из Карловца Јоже Бољковца. Све нас клинце из Клобучареве улице понекад је водио у СУП-ово ловиште на Кордуну, да гледамо како партијски и полицијски функционери лове зечеве и фазане. Сада су полицијски дечки са фантомкама дошли њему у кућу и уловили га. У 91. години. Шта је његов хрватски грех? То што му се син некадазвао Југослав (променио је име), а кћерка се зове Тања? То што је Јожа својевремено,уз сагласност Туђмана, пустио Аркана из загребачког затвора? То што је партизански првоборац и што је пре неколико година био на српској изборној листи? Или то што се пре неколико година одметнуо од ХДЗ-а?

Политичке опсесије имају своје место.У Србији је хапшење Бољковца у неким политичким круговима одмах поздрављено као права ствар, јер фиксације појединаца у погледу комунизма део су моралне картографије ових простора. Некадашња недемократија сада је замењена неефикасношћу, незнањем и цинизмом. На софистицираној менталној мапи нашег пута ка ЕУ, све оно раније била је слепа улица, пречица која нас није одвела у рај. Треба ли онда очекивати да и овде крену хапшења неких удбаша из времена СФРЈ, па онда и генерала из тог доба, све у хрватском стилу. Јер, ако у неким балтичким земљама, чланицама ЕУ, данас дижу споменике нацистима, онда се питам које су то европске вредности. Ако се у ЕУ изједначава комунизам и нацизам, онда је то директан пут у прошлост. Јер нацизам се не може замислити без гасних комора, али комунизам негде може без логора. Црвени и црни злочини нису баш сасвим исти. Нацисти су индустријски убијали, у комунистичким логорима људи су умирали од глади, хладноће и исцрпљености, па и од метка у потиљак. Али гасних комора није било.

На просторима бивше Југославије комунизам-социјализам због свог ауторитарног поретка није био у стању да у међусобном односу нација и националности створи својеврсну базу „цивилног друштва”, на крају се упркос супротној реторици и сам послужио национализмом, замењујући њиме марксистичку идеологију која је временом губила на легитимности. У Хрватској је 1990. године и касније дошло до праве експлозије усташке иконографије, влада Ивице Рачана је 2002. забранила усташке симболе, пре свега због страховања да ће то отежати пут у ЕУ, која иначе фундира на тековинама антифашизма. То није ишло баш глатко, јер ако професорка политичких наука у Загребу Мирјана Касаповић каже „да су комунисти узалуд покушавали да изврше деусташизацију Хрватске после Другог светског рата, да им то није успело јер су један недемократски режим заменили другим”, онда је вероватно Бољковац сада ухапшен као представник тог недемократског бившег режима. А режим у НДХ и режим у СФРЈ били су по Касаповићевој исти, недемократски.

Заправо, некада сам се као студент чудио зашто стари Загрепчани ослобођење од усташа и крај Другог светског рата 1945. називају кратко и јасно „преокрет”. Тај термин нико није у Хрватској користио 1991. године. Но, видим да је то слоган сада овде у Србији. Узет, дакле, из 1945. године и из пургерског Загреба. Што ти је братство и јединство. Некада су се деца у Србији играла „партизана и Немаца”. Знало се ко побеђује у тој игри. Нико није хтео да буде „Немац”, па ни „четник”. Усташе и четници били су колаборационисти, после се све то променило, слика историје из времена СФРЈ потпуно се променила. Сви трагају за једним новим националним идентитетом изван социјализма и изван Југославије. Дебата је врло комплексна, јер је и југословенски краљ својевремено признао Тита, Черчил и Рузвелт подржавали су Тита. Но, можда су они тајно били комунисти?

У поређењу са злочинима партизана бледе чак и злочини Немаца који су напали Југославију 1941. и бомбардовали Београд. Да ли ми евоцирамо успомене на бомбардовање Београда 6. априла 1941? Говоримо ли о окупацији Србије од стране Немачке 1941–1944? Антисемитски и расистички рат Вермахта са убијањем талаца и масакрима српских цивила данас се у неким главама приказује као реакција на „провокације” партизана „који су то смишљено радили да би ослабили српски народ”.

Борба против сваког новог облика нацизма и фашизма највиши је приоритет у развоју Европе у 21. веку. Истина, карте као да се поновно мешају, али стварање субкултуре мржње, расне и националне различитости, или измишљање непријатеља уз помоћ фалсификоване историје злочин је који обично прате и други.