Pod pretpostavkom da je zajednička suverena i nezavisna država BiH dobra, a Republika Srpska zla, zašto bi zločin počinjen u ime dobra bio manje za osudu od onoga počinjenog u ime zla? Ili, drugačije rečeno, zašto bi poginuli Bošnjaci u ratu u BiH govorili o suštini tog rata, a poginuli Srbi bili nesrećan slučaj? Pogotovo što broj poginulih i jednih i drugih, pa i trećih, otprilike odgovara procentualnoj zastupljenosti u broju stanovnika pre izbijanja rata, i to prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva.

Očekujem da mi o ovom pitanju neko pošteno odgovori, pre svega kao istoričar, a ne kao časna sestra. Jer, ako se zločini u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu i napad na kolonu JNA u Tuzli od strane zvaničnog Sarajeva institucionalno prikrivaju u kontekstu državne ideologije kao normalne procedure vladavine, onda opet gulagu gledamo u oči. Naime, svako čitanje istorije preko zločina pretpostavlja da se zločin identifikuje, svako prouči ponaosob, da se ispita njegov kontekst, njegovo izvršenje. To nije negacija zločina, ali jeste pokušaj sagledavanja potpune istine.

Upravo je pokušaj vlade Republike Srpske da se utvrdi puna istina o događajima u Srebrenici i u vezi s njom izazvao burnu reakciju OHR-a i stranke SDA u Sarajevu. Vlada Republike Srpske optužena je za „još jedan nečuveni pokušaj poricanja genocida“, rečeno je da su „vladini zaključci namerno iskrivljavanje utvrđenih istorijskih i pravnih činjenica i da su pokušaj da se pogrešnim i lažnim informacijama sakrije istina“.

Istovremeno, u Sarajevu su protiv obeležavanja zločina koji su muslimanske snage počinile nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. godine. Iz udruženja „Zelene beretke“ poručuju kako je to „provokacija i izjednačavanje agresora i žrtve“, dok u „Prvoj patriotskoj ligi“ kažu „da će svi patrioti biti povređeni ukoliko se dozvoli obeležavanje godišnjice u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu“. Kancelarija visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH (OHR) još se nije izjasnila nikakvim specijalnim, ali ni redovnim saopštenjem šta oni misle o saopštenjima koja dolaze iz udruženja „Zelenih beretki“ i „Prve patriotske lige“. A neće se, po svemu sudeći, ni oglasiti. Što znači da nekome odgovara totalitarizam u debatama o prošlosti.

Otvaranje arhiva o zbivanjima u nekadašnjem Sovjetskom Savezu podstaklo je u proteklih 15 godina mnogobrojna istraživanja, kako na Zapadu, tako i u Rusiji. Izvršen je popis svih mogućih izvora, vrše se rekonstrukcije da bi se proverile bezbrojne hipoteze gomilane decenijama. Prednost je data istraživanjima gulaga, svetu različitih koncentracionih logora u vreme Staljina, sukobima boljševika i seljaštva, mehanizmu odlučivanja na sovjetskom vrhu u to vreme, sprovođenju tih odluka. Čitave planine dokumenata već se nekoliko godina sistematski proučavaju, korespondencija sovjetske elite, izveštaji sovjetskih tajnih službi, interna dokumenta administracije raznih gulaga, izveštaji lokalnih funkcionera o izvršenim zadacima na terenu. Niko se do sada u Rusiji, ali i u svetu, još nije oglasio da je to pokušaj negiranja zločina Staljinovog režima, ili da je reč o pokušaju skrivanja istine o tom vremenu i zločinima počinjenim u to vreme. Istina, OHR još nije izdao saopštenje o tome.

Istina je i da se niko još nije oglasio saopštenjem da je pravljenje samostalne i nezavisne BiH, bez pristanka konstitutivnog srpskog naroda, bila ispravna i dobra stvar učinjena u ime Dobra, a stvaranje Republike Srpske loša stvar urađena u ime Zla. No, to tako ispada gledajući neke najnovije poteze međunarodnih faktora zaduženih za BiH.

Posle 1945. godine nalazi jugoslovenske državne komisije, koja se bavila zločinom u logoru Jasenovac, govorili su o ukupno 700.000 ubijenih logoraša. Kasnije, i u vreme SFRJ, negde od 1982. godine, razni istoričari počeli su taj broj da smanjuju, da bi službeni podaci Zagreba, ali i samog spomen-muzeja logora Jasenovac, sada govorili o broju između 77.000 i 100.000 ubijenih ljudi. Da li je neko u svetu reagovao bilo kakvim saopštenjem „da je to pokušaj skrivanja istine, ili nečuven pokušaj poricanja genocida“?

Koliko znam, na Zapadu niko nije reagovao, iako je Zapad sa pravom vrlo osetljiv na holokaust. Odnosno, zašto bi istraživanje o broju ubijenih u ustaškom logoru Jasenovac i danas bilo naučno legitimno, a predlog vlade Republike Srpske da se utvrdi puna istina o događajima u Srebrenici bio pokušaj „da se sakrije istina“.

Da li je, dakle, bol potomaka jasenovačkih žrtava za neke u svetu, ali i kod nas, manje vredan i važan od boli porodica ubijenih u Srebrenici? Sloboda istraživanja jedna je od oznaka demokratije, a briga o istini predsoblje je svake nade.