Nikada nisam bio u Karađorđevu, ni u vreme Tita ni posle Tita. Neki generali svojevremeno su mi pričali kako je to izgledalo kada je tamo boravio Vrhovni komandant. Pričali su mi i kako je tekao poslednji susret vojnog establišmenta SFR Jugoslavije sa Vrhovnim komandantom uoči Dana armije 22. decembra 1979. godine u Karađorđevu. General Džemil Šarac mi je još pre mnogo godina rekao da je Maršal tada u Karađorđevu dao zadatak JNA da sačuva Jugoslaviju, „jer sve drugo vodi u tragediju i u bratoubilački rat“. Generali i admirali prihvatili su zadatak, ali ironija istorije sastoji se u tome da proroci obično na kraju sami sebe upropaste.

I sada, posle toliko godina tokom kojih u Karađorđevu nije bilo spektakularnih vojnih susreta, barem ne javnih, eto nama sastanka načelnika Generalštaba vojske Srbije generala Miloja Miletića i načelnika Generalštaba oružanih snaga Hrvatske generala Josipa Lucića. Usred Karađorđeva. Razgovarali su o unapređenju vojne saradnje između Srbije i Hrvatske, pre svega na planu obuke i usavršavanja. Zapravo, nastavak onoga što je nedavno u Zagrebu dogovoreno tokom susreta ministara odbrane Hrvatske i Srbije.

Nekako istovremeno kod nas je, istina neslužbeno, promovisana ideja o formiranju zajedničke borbene jedinice „Zapadni Balkan“ u kojoj bi bili vojnici i oficiri iz Srbije, Hrvatske, Makedonije, BiH i Crne Gore. Ta bi borbena jedinica našla svoje mesto u vojnoj komponenti EU i išla u misije koje podržava EU. Kako je ulazak u NATO za Srbiju i BiH u ovom času vrlo problematično pitanje, smatra se da bi se na taj način i Srbija i BiH lakše približile članstvu u EU. Jer javnost u te dve države mnogo bi lakše „progutala“ članstvo u vojnom krilu EU nego u NATO-u. I to bi trebalo da bude ta „ulaznica“ za EU. Da li je samo ona dovoljna, ili nam trebaju i sveobuhvatne reforme u raznim segmentima društva? Šta bi Maršal na to sve rekao?

Ne znam ima li u Karađorđevu nekih slika Josipa Broza Tita, da li se on na njima smeši, ili je ozbiljan, ali verujem da njegov duh lebdi tim prostorom. Kako idu stvari, verovatno lebdi i šire. Jer, da može da pita, Maršal bi možda upitao koga ste đavola uopšte ratovali kada sada morate da stvarate zajedničku borbenu grupu „Zapadni Balkan“. Nije trebalo da rasturate ni državu, ni JNA. Jer, ovo sada što radite ne radite zato što se iznenada kao volite, već zato što vas na te korake teraju drugi, moćniji od svih vas pojedinačno. I da biste otklonili sumnje i prebacivanja tih moćnih morate ponekad i u Karađorđevo. Jer, stanovnici bivše Jugoslavije bili su isuviše međusobno bliski i povezani da bi večno bili razdvojeni. A što vreme više prolazi sve je više dokaza o „šest prutića koje je u snopu teško slomiti, ali pojedinačno je lako“. Na vojnom planu pogotovo.

Da li smo mi, građani zemalja nove borbene grupe „Zapadni Balkan“, zapravo, neofiti, novoobraćenici, koji se naslađuju i samim zvukom reči EU, demokratija, borbena grupa „Zapadni Balkan“? Ili naš društveni seizmograf još uvek ne može da zabeleži kosmičke obertonove sintagme „saradnja u regionu“? Naravno, to nije lako, jer sve balkanske zemlje, osim Hrvatske, pripadale su Osmanskom carstvu, a to je pitanje ne samo političke kulture. Ipak, najveći hendikep zapadnog Balkana svakako je nasleđe ratova iz devedesetih godina, ratova koji su zapadni Balkan izolovali od ostatka Evrope, uništili privrede balkanskih zemalja i razorili njihovo društvo. Posledice sukoba su glavni uzrok svih poteškoća.

Iz nekih komšijskih država na Srbiju se i dalje gleda kao na „međunarodnog agresora“ uz obaveznu retoriku moralnog fanatizma. O građanskom ratu, pa i o građanskom ratu unutar građanskog rata, što je bio slučaj sukoba u BiH, zvanične politike tih država još nisu rekle ni reč. Imamo i pravnog cepidlačenja koje se graniči sa fantazijom.

U ambijentu takve stvarnosti sada ćemo da radimo na formiranju borbene grupe „Zapadni Balkan“ da bismo što pre ušli u EU. Odlična ideja, samo da nas ne provale? A mali praktični problemi, kako ćemo unificirati opremu, oružje i kalibre, hoće li to biti 7,62 mm, ili 5,56 mm, ko će uskladiti logistiku, koja je za svaku državu praktično drugačija, kako formirati multinacionalni štab borbene grupe „Zapadni Balkan“, ko će biti komandant borbene grupe, ko zamenici, ko načelnik štaba, hoće li se odlučivati većinom glasova, konsenzusom, ima li kvoruma ili nema, na kom jeziku će komunicirati oficiri, srpskom, hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom, makedonskom, koje pismo će se koristiti, latinica, ćirilica, koji dijalekt?

A rešenje za sve to smo imali. I upropastili. I sada opet u Karađorđevo. Samo nema njega. Mislim, Karađorđa.