Негде у време 30-годишњице либијске револуције пуковника Муамера Гадафија британске новине толико су хвалиле да је чак и најзагриженијим присталицама премијера Тонија Блера било непријатно:

„Његови зуби природно су имуни на мрље тако да када његов осмех блесне у пуном сјају он слатком радошћу и правом срећом обасја све у његовој близини”, пренео је „Дејли телеграф” 12. децембра 1999. године.

„Трећи пут” и „Зелена књига” пуковника Гадафија били су предмет пажљивих анализа британских медија, било је и написа да Гадафи покушава да буде Блеров интелектуални ментор, цитирала се пуковникова теза да је Вилијам Шекспир заправо Арапин, „Шеик Спир”, чије је књижевно наслеђе присвојио Запад.

Лондону су се у то време смешили велики послови у Либији, а у том контексту медији могу све да објаве, па и то да су по Гадафију „жене дивна бића која се налазе у сенци мушкараца”, па и о рвању и боксу као „доказу да се мушкарци нису ослободили примитивног понашања”.

Са енглеским цинизмом, или без њега, тек делови Гадафијеве „Зелене књиге” имали су прођу у Великој Британији. А проблем рушења путничког авиона изнад Локербија био је само проблем висине новчаног износа одштете. Тони Блер се задовољно смешио, бизнисмени су трљали руке.

Некако истовремено, у Немачкој је господин Морит Хунцингер, тада шеф једне пропагандне пи-ар компаније из Франкфурта имао више контаката са људима из Гадафијевог окружења с циљем да се „придобије наклоност оних који одлучују о политичком туризму”. Преведено на језик пропаганде, то би значило да лик и дело пуковника Гадафија постану прихватљиви за јавност у Немачкој. Господин Морит је објаснио своју стратегију за побољшање имиџа либијског лидера: „Гадафи мора да начини институцију од свог гостопримства, а наш посао је да уверимо свет како се с њим може успешно живети и радити”. „Гадафи мора да приступи другим шефовима држава и да се потруди да буде њихов гост, а сваки западњак мора у Либији да се добро осећа”, тврдио је тада господин Хунцингер и наставио „да ако је Фиделу Кастру пошло за руком да му у госте дође једна немачка министарка, то нам може успети и са Гадафијем”. И успевало је све до пролећа ове године...

Јер отпаднички лидери нису и непоправљиво отпаднички, дају се они подврћи и терапији, увек када су у питању послови са нафтом и концесијама. Осим политичких сукоба који су изнедрили идеју о отпадничким земљама и отпадничким лидерима ту је и једно концептуално. У САД је опште прихваћена претпоставка да свака земља пролази исти пут, иде ка истом одредишту, које Американци, и уопште Запад, поистовећују са својим просперитетом и својим обликом демократије. Наравно, није ми ни на крај памети да тврдим да је пуковник Гадафи био демократа, али је секуларна пројекција западног виђења историје очито у сукобу са различитим концепцијама арапске историје. Побуна у Либији против Гадафија тек ће добити историјско вредновање у оквиру процеса „арапског пролећа” или мимо њега. Јер пуковник је прво био отпадник, па онда западни покајник и на крају покојник.

Бивши главни „кремљолог” америчког Стејт департмента Марк Палмер предложио је пре седам година светској заједници да постави себи циљ да у наредних 20 година свет ослободи од 43 преостала диктатора. Амерички политичари у начелу су се одмах сложили са циљем, истина мало су се нећкали око начина на који то треба обавити. Како је у то време Садам Хусеин већ био готов, а сада и пуковник Гадафи, било би занимљиво видети прецизан амерички списак преосталих диктатора у свету. Да знамо ко је следећи. Јер такве војне интервенције доносе мир у свету, правда стиже све тиране, од Авганистана до Ирака. Можда ће и у Дамаску да се мало више замисле. Пут ка глобалној светској срећи поплочан је западним војним и хуманитарним интервенцијама, пучевима и атентатима, променама режима у страној режији и уз помоћ домаћих извођача радова. И то није Холивуд, већ стварни свет 20. и 21. века. Ширење демократије од краја хладног рата са тенденцијом потврде неприкосновеног статуса САД као светионика демократије на том племенитом путу. Амин.