Да ли је поштено да у гужви око планираног учествовања двојице официра Војске Србије на командноштабној вежби НАТО-а у Грузији, а у оквиру процеса Партнерство за мир, што је одобрила још претходна влада, сада, када од те екскурзије нема ништа, критике буду упућене искључиво на рачун Министарства одбране? Као да је у процес Партнерство за мир ушла само Војска Србије, а не и цела држава Србија. Било би, наравно, пожељно да се утврди ко то од надлежних институција није на време сагледао нови контекст ситуације у Грузији после рата са Русијом, и у складу са тим предложио Војсци Србије да се одустане од учествовања на тој вежби. Јер, Партнерство за мир је и дипломатија, не само војна, и све активности Србије у оквиру тог процеса, тичу се и дипломатије ове државе. Односно, које то министарство у Србији предлаже, а које заказује одређене активности војске у оквиру Партнерства за мир? Овако је, осим мучног утиска и непотребног објашњавања ко је и када шта одлучио, а ко кога није на време обавестио, испало и да неки у Министарству спољних послова једва чекају да неки у Министарству одбране налете на неку „мину“. Или су сметње на везама између та два министарства много чешћа него што се у јавности наслућује. Озбиљне државе не гаје ту врсту ривалитета...

Но, сметње на везама присутне су ових дана и у много озбиљнијим и трагичнијим причама. Уочи десетогодишњице трагичне погибије 16 радника РТС-а за време НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, опет смо сведоци поигравања осећајима породица погинулих колега. Наиме, сада је одједном искрснуо извесни потпуковник у пензији Лакић Ђоровић који у медијима тврди „да је војни и државни врх знао да ће телевизија бити бомбардована, да је он у предмет који је припремао као извештај у вези са бомбардовањем РТС-а уврстио две службене забелешке у којима се налазе транскрипти пресретнутих разговора пилота НАТО-а непосредно пре напада на РТС, да ти транскрипти недвосмислено указују на чињеницу да је државни и војни врх знао да ће РТС бити гађана, те да су радници РТС-а свесно жртвовани“.

Пензионисани потпуковник Лакић Ђоровић каже „да је Центар за електронско извиђање и прислушкивање из Подгорице ухватио и дешифровао делове пресретнутих разговора, први између пилота авиона НАТО-а, у којем један од њих саопштава колеги да им је поново наређено да униште РТС, и други, део разговора посаде са базом НАТО-а у Авијану, у којем они потврђују да су извршили задатак“. И све те транскрипте министар одбране Драган Шутановац наводно крије, јер тиме штити неке важне људе из бившег режима. Колико знам, министар Шутановац нема разлога да штити било кога из бившег режима.

Што се тиче навода пензионисаног потпуковника Лакића Ђоровића о транскриптима разговора пилота НАТО-а које је ухватио и дешифровао Центар за електронско извиђање и противелектронска дејства у Подгорици, ако је и од Лакића много је. Заправо, где је до сада био тај пензионисани потпуковник, зар му је требало десет година да проговори? Као прво, Центар у Подгорици је центар који је из Дивуља крај Сплита пресељен у Подгорицу 1991. У време када је тај центар био у Дивуљама првенствено је радио према Италијанима и НАТО флоти, према Американцима скоро ништа, јер пре 1991. амерички ратни бродови нису пречесто улазили у Јадран. „Џонсон-Воткинсова“ технологија је већ застарела, а како у међувремену годинама ништа ново од електронске опреме није набављано, то је заиста невероватно да адвокати оштећених породица могу да поверују како неко из таквог центра може да прислушкује и дешифрује разговоре пилота у једном авиону какав је Б-2 вредан две милијарде долара. И да пилоти НАТО-а саопштавају другим пилотима како им је „поново наређено да униште РТС“. Па се после тога „они јављају бази у Авијану да су извршили задатак“. Неко очито борбену мисију замишља као кафенисање и ћаскање у ваздуху. Авиони типа Б-2 нису уопште нибили базирани на тлу Европе, не постоји хангар у Европи у којем би они били смештени. Летели су да би бомбардовали Југославију директно из САД и директно се враћали у базу у САД. Шта би требало пилот са Б-2 уопште да комуницира са базом у Авијану када Б-2 уопште и нису под командом НАТО-а већ искључиво америчком.

Када је Б-2 кренуо први пут да бомбардује РТС, 12. априла 1999. Пентагон је зауставио напад јер се сазнало да у згради РТС има и западних новинара, генерал Џозеф Ралстон, који је замењивао генерала Шелтона, обуставио је акцију авиона Б-2. Други пут акција је спроведена, зграда РТС је погођена, а колеге убијене.

Да ли су свесно жртвовани? Је ли неко у политичком врху размишљао да би погибија новинара и радника РТС-а могла евентуално да заустави даља бомбардовања и агресију НАТО-а на Југославију? Сасвим је могуће да је било таквог размишљања, али је проблем како то и доказати. Нажалост, прича о „транскриптима разговора пилота НАТО-а“ нешто је што се не може доказати.