СРБИ И АЛБАНЦИ У ИСТОМ СТРОЈУ

На ливади прекривеној маслачком где густа зелена трава досеже до листова, амерички инструктори дрилују албанске и српске војнике нових косовских безбедносних снага подучавајући их како да расклапају, чисте и пуне своје нове пушке М-16, као и како да са њима пузе. Стари „калашњикови”, које тако добро познају и Срби и Албанци, избачени су из наоружања одлуком владе у Приштини, која настоји да своју нову војску што пре учини компатибилном са снагама НАТО-а. Стотинак метара даље, на оближњем путу, паркирано је десетак „хамера” са таблицама косовских безбедносних снага. Возила која су поклоњена Приштини после одласка већине америчких војника са Косова. Као и пушке М-16, лака артиљерија и лака оклопна возила...

Неколико километара даље од ливаде прекривене маслачком, друга група пензионисаних официра америчке армије из фирме „Милитари профешнел рисорсис инкорпорејшн” (МПРИ) из Вирџиније, сви су некадашњи припадници америчких специјалних снага, усмерава албанске мајоре док комбинују борбене маневре на најсавременијим компјутерима. Један од мајора, сакривен у симулираном бункеру који подсећа на брвнару, повлачи наређење о артиљеријском нападу. Иза брвнаре уз тутњаву гусеница млади војници увежбавају вожњу на оклопном транспортеру М-113. У паровима, један Албанац и један Србин...

Овде, на платоу централног Косова, око 200 америчких инструктора покушава да уобличи заједничку војску Албанаца и Срба у професионалне борбене оружане снаге које ће потенцијалне непријатеље, а посебно војску Србије, натерати да добро размисле. Обука се обавља у оквиру програма вредног 150 милиона долара, који су платили влада САД и коалиција исламских држава, а предвиђено је и да се купи најмодерније наоружање и војна опрема. Службени Вашингтон сматра да ће овај труд сачувати мир у региону, али и олакшати потпуни одлазак америчких војника из тог подручја у неке друге делове света.

Несумњиво тежак посао и огроман изазов: натерати дојучерашње противнике, Албанце и Србе, да сарађују, а истовремено их одучити од њихове војне доктрине из времена некадашње Југославије.

„Треба им дати нешто о чему ће размишљати, а што нису њихове међусобне разлике. Знојити се заједно, то је лепак који везује”, сматра један од бивших америчких официра из компаније МПРИ. Војници Срби и Албанци вежбају заједно, међутим, за ручком седе за одвојеним столовима, а током месец дана боравка на терену, такође, спавају одвојено. Наравно, претходно су пажљиво одабрани да би се избегло сучељавање оних који су се можда раније и директно борили једни против других. Србе, војнике и официре брине да ће и поред неких загарантованих функција, као што је положај заменика главног команданта косовских безбедносних снага, ипак, бити дискриминисани. Инструктори из МПРИ кажу да они држе искључиво стручну војну наставу, а да питање међуетничких односа и напетости препуштају албанским и српским политичарима на Косову. Пре него што добију теже оружје на чување, војници и официри морају да прођу четири фазе обуке. Артиљерија ће се чувати на албанском делу Косова, а муниција на српском делу територије. Рецепт компаније МПРИ – како да се албанске паравојне снаге на Косову, колико је то могуће, трансформишу у западњачку професионалну војску са координацијом изнад нивоа чете. МПРИ ће покушати да промени њихов начин размишљања о томе како да се боре, наиме део њих је дошао из бивше ЈНА, а део је прошао рат и о њима се на Косову мисли да су ратни хероји. Доведени су на војне дужности без стручног искуства, а сматрају да су све научили 1998. и 1999. године. Сада ће амерички инструктори настојати да их „уљуде” и дисциплинују. Док тај процес буде трајао, у Приштини ће проблем Косовске Митровице и севера Косова настојати да реше политички, а ако то не буде успело спремају и војно решење. Јер, то је само питање времена. Наравно, функционери компаније МПРИ рећи ће вам да они не спремају Приштину за неки нови рат, али приватно они су одушевљени новим послом на Балкану.

Све ово напред написано може се читати и као део сајенс-фикшн приче. Но, нешто од тога већ је у току, нешто је још у плановима. Косовски Срби можда никада неће хтети да буду у новим косовским безбедносним снагама. Али, можда неки и хоће. Јер живот не може да чека мишљење Међународног суда правде које опет никога ни на шта не обавезује. Но, оно што није сајенс-фикшн прича јесте процес уједињења Косова и Албаније који тихо тече. Између Албаније и Турске постоји билатерални војни споразум о војној помоћи на основу којег Турска има право да стационира своје снаге у Албанији, да испоручи Тирани све што јој треба од наоружања. Када Албанија уђе у НАТО, Турска по систему „каскаде” (праксе да богатије државе чланице поклањају оружје сиромашнијим чланицама) може да је опреми борбеним системима који су за Србију још недостижни. Косово уједињено с Албанијом јесте нови балкански рат, а садашње наоружавање Косова, програм обуке косовских безбедносних снага дестабилизација је региона, нешто што провоцира рат, а не доноси мир.

Међународна заједница? Она ће дићи руке и једноставно побећи ако гужва почне.