Na livadi prekrivenoj maslačkom gde gusta zelena trava doseže do listova, američki instruktori driluju albanske i srpske vojnike novih kosovskih bezbednosnih snaga podučavajući ih kako da rasklapaju, čiste i pune svoje nove puške M-16, kao i kako da sa njima puze. Stari „kalašnjikovi”, koje tako dobro poznaju i Srbi i Albanci, izbačeni su iz naoružanja odlukom vlade u Prištini, koja nastoji da svoju novu vojsku što pre učini kompatibilnom sa snagama NATO-a. Stotinak metara dalje, na obližnjem putu, parkirano je desetak „hamera” sa tablicama kosovskih bezbednosnih snaga. Vozila koja su poklonjena Prištini posle odlaska većine američkih vojnika sa Kosova. Kao i puške M-16, laka artiljerija i laka oklopna vozila...

Nekoliko kilometara dalje od livade prekrivene maslačkom, druga grupa penzionisanih oficira američke armije iz firme „Militari profešnel risorsis inkorporejšn” (MPRI) iz Virdžinije, svi su nekadašnji pripadnici američkih specijalnih snaga, usmerava albanske majore dok kombinuju borbene manevre na najsavremenijim kompjuterima. Jedan od majora, sakriven u simuliranom bunkeru koji podseća na brvnaru, povlači naređenje o artiljerijskom napadu. Iza brvnare uz tutnjavu gusenica mladi vojnici uvežbavaju vožnju na oklopnom transporteru M-113. U parovima, jedan Albanac i jedan Srbin...

Ovde, na platou centralnog Kosova, oko 200 američkih instruktora pokušava da uobliči zajedničku vojsku Albanaca i Srba u profesionalne borbene oružane snage koje će potencijalne neprijatelje, a posebno vojsku Srbije, naterati da dobro razmisle. Obuka se obavlja u okviru programa vrednog 150 miliona dolara, koji su platili vlada SAD i koalicija islamskih država, a predviđeno je i da se kupi najmodernije naoružanje i vojna oprema. Službeni Vašington smatra da će ovaj trud sačuvati mir u regionu, ali i olakšati potpuni odlazak američkih vojnika iz tog područja u neke druge delove sveta.

Nesumnjivo težak posao i ogroman izazov: naterati dojučerašnje protivnike, Albance i Srbe, da sarađuju, a istovremeno ih odučiti od njihove vojne doktrine iz vremena nekadašnje Jugoslavije.

„Treba im dati nešto o čemu će razmišljati, a što nisu njihove međusobne razlike. Znojiti se zajedno, to je lepak koji vezuje”, smatra jedan od bivših američkih oficira iz kompanije MPRI. Vojnici Srbi i Albanci vežbaju zajedno, međutim, za ručkom sede za odvojenim stolovima, a tokom mesec dana boravka na terenu, takođe, spavaju odvojeno. Naravno, prethodno su pažljivo odabrani da bi se izbeglo sučeljavanje onih koji su se možda ranije i direktno borili jedni protiv drugih. Srbe, vojnike i oficire brine da će i pored nekih zagarantovanih funkcija, kao što je položaj zamenika glavnog komandanta kosovskih bezbednosnih snaga, ipak, biti diskriminisani. Instruktori iz MPRI kažu da oni drže isključivo stručnu vojnu nastavu, a da pitanje međuetničkih odnosa i napetosti prepuštaju albanskim i srpskim političarima na Kosovu. Pre nego što dobiju teže oružje na čuvanje, vojnici i oficiri moraju da prođu četiri faze obuke. Artiljerija će se čuvati na albanskom delu Kosova, a municija na srpskom delu teritorije. Recept kompanije MPRI – kako da se albanske paravojne snage na Kosovu, koliko je to moguće, transformišu u zapadnjačku profesionalnu vojsku sa koordinacijom iznad nivoa čete. MPRI će pokušati da promeni njihov način razmišljanja o tome kako da se bore, naime deo njih je došao iz bivše JNA, a deo je prošao rat i o njima se na Kosovu misli da su ratni heroji. Dovedeni su na vojne dužnosti bez stručnog iskustva, a smatraju da su sve naučili 1998. i 1999. godine. Sada će američki instruktori nastojati da ih „uljude” i disciplinuju. Dok taj proces bude trajao, u Prištini će problem Kosovske Mitrovice i severa Kosova nastojati da reše politički, a ako to ne bude uspelo spremaju i vojno rešenje. Jer, to je samo pitanje vremena. Naravno, funkcioneri kompanije MPRI reći će vam da oni ne spremaju Prištinu za neki novi rat, ali privatno oni su oduševljeni novim poslom na Balkanu.

Sve ovo napred napisano može se čitati i kao deo sajens-fikšn priče. No, nešto od toga već je u toku, nešto je još u planovima. Kosovski Srbi možda nikada neće hteti da budu u novim kosovskim bezbednosnim snagama. Ali, možda neki i hoće. Jer život ne može da čeka mišljenje Međunarodnog suda pravde koje opet nikoga ni na šta ne obavezuje. No, ono što nije sajens-fikšn priča jeste proces ujedinjenja Kosova i Albanije koji tiho teče. Između Albanije i Turske postoji bilateralni vojni sporazum o vojnoj pomoći na osnovu kojeg Turska ima pravo da stacionira svoje snage u Albaniji, da isporuči Tirani sve što joj treba od naoružanja. Kada Albanija uđe u NATO, Turska po sistemu „kaskade” (prakse da bogatije države članice poklanjaju oružje siromašnijim članicama) može da je opremi borbenim sistemima koji su za Srbiju još nedostižni. Kosovo ujedinjeno s Albanijom jeste novi balkanski rat, a sadašnje naoružavanje Kosova, program obuke kosovskih bezbednosnih snaga destabilizacija je regiona, nešto što provocira rat, a ne donosi mir.

Međunarodna zajednica? Ona će dići ruke i jednostavno pobeći ako gužva počne.