Novi zakon o informisanju u Srbiji usvojen je baš na dan kada je pre 70 godina započeo Drugi svetski rat. Malo je nezgodno, mogli su u parlamentu da sačekaju da prođe barem taj dan. britanski premijer Nevil Čemberlen dao je Hitleru rok od 48 sati da zaustavi agresiju na Poljsku, u suprotnom Velika Britanija stupa u ratno stanje sa Nemačkom. Predsednik Srbije potpisao je novi zakon o informisanju praktično odmah po izglasavanju ne davši tako Raji Rodiću ni toliko vremena koliko je Čemberlen dao Nemačkoj. Pa ispada da je Raja Rodić opasniji od Hitlera...

Možda i jeste, jer dve milijarde ljudi na kugli zemaljskoj ima potpunu slobodu medija, dve milijarde ima delimičnu slobodu, a dve milijarde nikakvu. To je procena međunarodne organizacije ,,Reporteri bez granica“, koja krajem svake godine objavljuje izveštaj o slobodi medija u svetu. Videćemo na kojem će mestu ove godine biti Srbija, iako to za nas možda i nije tako važno, jer smo odavno naviknuti na negativne i paternalističke ocene od raznih međunarodnih institucija.

U svakom slučaju, vlast je krenula da sređuje stanje u državi počevši od medija. Mora se odnekud i početi. U situaciji kada nemamo u punom smislu pravo medijsko tržište, ali imamo osiromašeno građanstvo, koje još uvek ne troši na medije koliko troše građani onih država u kojima tržište medija i postoji. U Srbiji je nestao srednji sloj, intelektualci su pauperizovani, dosta srednjoškolskih profesora ne kupuje svaki dan dnevne novine, sve više ljudi prelazi na konzumaciju elektronskih medija i zato novine i trče ka senzacionalizmu. Kako to regulisati a da se prethodno ne sredi ukupna ekonomska situacija? U uslovima korupcije, privatizacije iza neprozirnih zavesa, skandala gde novi skandal po pravilu gasi onaj prethodni, i gde najbolji deo privrede postaje stranačko vlasništvo, ranije pod firmom državnog sada pod firmom privatnog sektora. Zlobnici i pristalice bivšeg režima rekli bi: boljševizam bez boljševika. Što, naravno, nije istina.

Dakle, pošto smo medije sada definitivno „skinuli s dnevnog reda“, krećemo punom snagom ka sređivanju privrede. Verovatno smo u tom cilju sada posle skoro 19 godina otkrili sirotim iračkim generalima da mi u Srbiji posedujemo 19 njihovih aviona tipa „mig-21“ i „mig-23“, koje su Iračani još tamo 1990. godine uputili na remont u vazduhoplovni tehnički zavod „Zmaj“ u Velikoj Gorici kraj Zagreba. ti avioni s iračkim oznakama tada su nadletali Zagreb zbog čega je pučanstvo bilo uznemireno, pa sam morao da to objašnjavam u zagrebačkom „Danasu“, broj 450 od 2. 10. 1990. Onda je došao rat i zavod „Zmaj“ je u jesen 1991. godine evakuisan iz Velike Gorice. Irački „migovi-21“ i „migovi-23“, osim jednog aviona „mig-23“, u sanducima su prebačeni u zavod „Moma Stanojlović“ u Batajnici. Taj jedan „mig-23“, koji je bio pri kraju remonta, preleteo je na Batajnicu, a pilot Omer sedeo je u kokpitu aviona na kuhinjskoj hoklici, jer sedišta nije bilo. Onda su se ti sanduci s iračkim avionima godinama prevlačili po aerodromu i zavodu „Moma Stanojlović“, onaj jedan „mig-23“ ponosno je i u komadu stajao na stajanci zavoda. Ni avijacija NATO nije htela da ga 1999. gađa, iako smo ga lepo poturili kao metu, ali su ti nevaljalci sigurno znali da se mi šalimo. Posle 1999. taj je „mig-23“ završio u Muzeju avijacije na Surčinu. Sada odjednom svi ti irački avioni kao da su uskrsnuli iz sanduka. Kao vampiri. Pokušavam da odgonetnem tajnu. Iračani su platili remont pre skoro 19 godina. Zna se ko je u Beogradu tada uzeo pare za to. Hrvati mogu da kažu da smo im maznuli iračke avione. Majstori koji znaju kako se remontuje „mig-23“ ostali su u Hrvatskoj, bez njih mi taj posao ne možemo da uradimo. Prošlo je toliko vremena da su i „migovi-21“ iz sanduka sada samo gomila aluminijuma. Čemu onda javna priča o tim avionima? Pa, možda neko misli da naše „migove-21“ koji su zreli za remont samo malo prefarbamo i utrapimo Iračanima. Priznajem, nije loša ideja.

Inače, avioni iz sanduka prete da postanu trend u Srbiji. U centralnoj logističkoj bazi vojske Srbije nedavno je u sanduku otkriven sasvim nov avion G-4. Krila, trup, skoro sve. Godinama nismo ni znali da imamo još jedan G-4. U sanduku. A Vuk Bojović je morao da iz Zoološkog vrta vrati avijaciji onu „cesnu“ što mu je avijacija pre bombardovanja 1999. poklonila da krasi Zoološki vrt. Posle 1999: vraćaj, Vuče, „cesnu“!

Već punih devet meseci traje proces vraćanja šest aviona G-4 iz Crne Gore u Srbiju. Podgorica kaže da je sve odobrila i da je odavno spremna da ih vrati Beogradu. Ko to u Beogradu oteže i zašto? Ko je odgovoran da nešto što se može srediti za dva dana traje već devet meseci? I kada to Srbiju neće koštati ni jedan dinar. A zakon o informisanju potpisan je istog dana.

Nejednake brzine u Srbiji?