Три Куперова бурета

Да ли је Србија „постмодерна” држава, самопроглашено Косово „прамодерна држава”, Хрватска „модерна” држава, а БиХ нешто између свега тога?Какве везе има таква каталогизација са нашом тренутном позицијом у Европи, будућношћу и разговорима о Косову? Наиме, ако би ту поделу анализирали као оригиналну идеју Роберта Купера, што она и јесте, а он је главни медијатор у садашњим разговорима између Београда и Приштине, онда то објашњава многе ствари.

Роберт Купер тврди да у новом, постхладноратовском свету, свету после равнотеже снага, државе начелно могу да се сврстају у три категорије: неке које превасходно карактерише хаос, Сомалија, Авганистан, па и Ирак, могле би да се сматрају „прамодерним”. Ту би могло да дође и самопроглашено Косово. У свима њима власт не испуњава Веберов критеријум поседовања легитимног монопола на употребу силе. „Прамодерне” државе постају врло опасне у фази распада. Ту се као и у античком свету избор своди на ред и хаос, али се променило то што данас нико не жели да у такве земље уводи ред помоћу империје. Јер крај феномена империје, који је већ изумро у Европи, а у Америци је трансформисан од територијалног феномена у идеолошки, заправо и води у три Куперова бурета: „прамодерне”, „постмодерне” и „модерне” државе.

Државе које дубоко верују у државни суверенитет и све оно што иде уз њега, немешање једне земље у унутрашње ствари друге, државе које су спремне да силом остваре своје националне интересе, то су по Куперу „модерне” државе, а такве су по њему, Бразил, Русија, Кина и Хрватска. Подложне су обуздавању помоћу равнотеже снага на регионалном нивоу. Међутим, у свету је све више подручја где не функционише никаква равнотежа снага уколико се не умешају САД. Роберт Купер сматра да уколико су те „модерне” државе кохезивније, боље организоване и самоуверене, то је већа вероватноћа да ће постати опасније и експанзивније.

„Постмодерне” државе за Купера су потпуно другачије. То су земље које су одбациле своје предрасуде о суверенитету. Оне функционишу и делују у систему који подстиче међусобно ,,мешање” у унутрашње ствари других таквих земаља а тај систем позивана суздржаност и надзор у војним питањима. Тај систем је најразвијенији у Европи, где је и поникао потписивањем Римског уговора који је био смишљени покушај да се превазиђу оквири националне државе. Заиста, баш као што је Вестфалски мир био полазна тачка система равнотеже снага, тако се и Римски уговор може схватити као полазиште постмодерног система. Већина „постмодерних” држава налази се у Европи, иако тај систем, односно „буре”, прелази границе Европе и Споразумом о конвенционалним оружаним снагама на старом континенту, ЦФЕ, чији су потписници, између осталих, и Канада и САД.

„Постмодерне” државе нису заинтересоване за питање територија. Оне не желе да ратују. Оне желе да друге одврате од ратовања тиме што ће бити максимално отворене за све врсте инспекција и надгледања и у политичком и у војном погледу. „Постмодерне” државе не зависе од равнотеже снага, већ од међународног обуздавања војних способности других таквих земаља. Уместо да покушавају да обману потенцијалне непријатеље из своје групе, односно „бурета”, у погледу своје спремности за рат, „постмодерне” државе претвориле су своју искреност у врлину. Понекад су у свему томе и претерано наметљиве како би биле сигурне да се лимити војних капацитета поштују. Сматрају да је отвореност све, зато што са отвореношћу долази и поверење. По Куперу, и не само по њему, ту би спадала и Србија.

За „постмодерне” државе у транснационалном систему границе више не значе много, између унутрашњополитичких и спољнополитичких послова нема никакве поделе, на делу је потпуна ерозија класичних ставова. ОЕБС проглашава да ли су неки избори били поштени или су лажирани, Савет Европе утврђује правила поштовања људских права, ММФ и Светска банка немилосрдно забадају свој нос у финансије држава. У том контексту Роберт Купер каже „да НАТО није ратна машина, већ захваљујући својој отворености, масовна мера за јачање поверења”.

У Европи је тријумфовала демократија, односно пристојност. Уз помоћ служавке - тржишне економије, то би требало да доведе до великог корака напред. Али победници из 1989. године, победници у ,,хладном рату”, нису данас способнији да среде свет него што су били раније. Могло би се рећи да нису нимало способни ни да га схвате. У „постмодерној” Европи која не жели да ратује, и ако је рат прошлост, проблем је свих влада како да нератоборне бираче увере у потребу већих војних издатака. Границе нису важне, појединац и његова срећа мера су тријумфа „постмодерне” државе, али то може да доведе да свако живи само за себе, не за заједницу, при чему се декомпозиција државе на крају шири на декомпозицију целог друштва. Територија је неважна за „постмодерне”, али трибалистички пориви увек су загонетни. Посебно на Балкану. Не знам је ли Роберт Купер и о томе размишљао...