„Једанпут људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко”, мајор Милан Тепић, народни херој. Његово име носe улице у Београду, Бањалуци и у још неколико српских градова. Улица која је у Новом Саду названа по Милану Тепићу, касније је преименована. Са мајором Тепићем тог 29. септембра 1991. године у складишту ЈНА Беденик код Бјеловара погинуо је и војник Стојадин–Цоле Мирковић. Био је на редовном одслужењу војног рока у ЈНА. Могао је да се преда, или да раније побегне у иностранство, или да се негде сакрије у Србији. Да сачека да све прође и амнестија дође. Као што је касније и дошла за хиљаде његових вршњака.

Војник Стојадин – Цоле Мирковић рођен је на српску Нову годину, 14. јануара 1972. Да се родио за српску Нову годину двадесет година касније не би подлегао редовном служењу војног рока. Јер од јануара 2011. младићи у Србији неће ићи на обавезно служење војног рока. Војни рок ће бити, како гласи званичан правни термин, суспендован. Војник Стојадин – Цоле Мирковић није стигао да доживи ту суспензију војног рока. Дао је свој деветнаестогодишњи живот ради војничке заклетве, а наше је друштво касније Стојадина суспендовало и из историје и из сећања. Деветнаестогодишњак из села Горње Лесковице код Ваљева, са обронака Повлена, из старе српске ратничке породице, мајчин прадеда Остоја погинуо је на Колубари 1914. деда Милинко и мајчин отац Владимир били су борци у Другом светском рату, Цолетов отац био је Титов гардиста, а деда по оцу краљев гардиста. И као такав Цоле је отишао да одслужи свој војни рок у ЈНА. Да погине ради војничке части.

Не знам да ли би данас Цоле, да је жив, схватио да је хладни рат завршен, да се војна обавеза укида као реликт тог хладног рата, да о војној обавези многи говоре са презиром, да је омладина изгубила веру у војну обавезу као институцију државног живота, да се регрутација негде и код неких доживљава као неправда, да је у јавности подршка систему опште војне обавезе опала, да је много младих који служе цивилни војни рок и да је за државу боље да има једног искусног војника него четири необучена. Можда би војник Стојадин – Цоле Мирковић из села Горње Лесковице код Ваљева све то и подржао. А можда би у дубини његове младе душе затитрало и питање да ли је професионалан војник дужан и да погине за своју земљу? Да ли је то део уговора о послу професионалног војника. Полаже ли професионални војник неку заклетву? Коме? Ко је послодавац, а ко је компанија? Можда би се војник Стојадин Мирковић и забринуо како ће Министарство одбране Србије пронаћи, пробрати, обучити, наградити и сачувати професионалног војника у политичком, економском и социјалном окружењу којег, заправо, и не контролише.

Да могу, објаснио бих војнику Стојадину да ступамо на релативно непознат терен, да ризична радна места у војсци траже квалитетно особље и добре плате, могућност преквалификације по истеку уговора, да је војска сада на путу који води практично појединачним каријерама различитог трајања које ће, као што се то дешава и у другим армијама у свету, наизменично балансирати између цивилног и војног живота. Ко би могао да објасни Стојадину да је свој живот дао ради одбране војног складишта, а да сурови професионалац 21. века то неће имати као обавезу у уговору о послу. Јер, чување војног складишта, одбрана таквог објекта ризичан је задатак, ризично радно место у војном професионализму и у миру. Стојадину то нико није рекао када је одлазио у ЈНА. И тешко да би му и данас неко, да може, могао да објасни тај двоструки ризик за односе између војске и државе. Изазов, како на институционалном, тако и на друштвеном плану.

Наравно, од јануара 2011. многи више уопште и неће размишљати о одбрани земље. Имаћемо апсолутне војне професионалце који ће о томе да брину. Наравно да војни рок, сам по себи, никада није гарантовао и војну способност неке земље. На један одређени начин, он је могао да буде контрапродуктиван и да за неке младе људе представља и извор разочарања, нервирања и неугодности. Као што ће бити, верујем, и оних младића који ће добровољно да оду да одслуже неко време у војсци, јер то ће бити њихово право. Не и обавеза..

Војника Стојадина – Цолета Мирковића из села Горње Лесковице код Ваљева, нико о томе није питао када је добио позив у ЈНА. А позива у војску од јануара 2011. више и неће бити. Хоћемо ли суспендовати и војничку част? Зашто војник Стојадин Мирковић није одликован како доликује младићу који је херојски погинуо у 19. години? А није морао. Размишља ли неко у овој земљи зашто је војник Стојадин суспендован из српске историје?

И шта ћемо још да суспендујемо?