И сам примећујем оно што су ми неки читаоци и пријатељи већ указали: све мање пишем о домаћој ситуацији. Нажалост, чини ми се да је све теже озбиљно схватити домаћу политику. Прошло је време када смо веровали да неки текст, идеја или препорука могу нешто да промене или да постигну. Политика је у Србији постала предвидљиви занат, посао којим је у подели рада формирана једна издвојена политичка класа, наизглед подељена у више партија. На периодичним изборима они се надмећу за гласове бирача, при чему гласачима више нико не може да гарантује како његов избор неће завршити у коалицији са неким ко је њему потпуно неприхватљив. Ако СПС и ЛДП без проблема већ три године заједно владају Београдом, логично је очекивати да су након следећих избора све комбинације могуће.

То, међутим, није само наша специфичност. Штавише, наш систем умногоме почиње да личи на многе друге земље. Суштина је у томе да глобални оквир који постављају велике силе и међународне институције креира управо такве универзалне производе који се по сличној матрици репродукују из државе у државу. Стога је много интригантније покушати да се захвати сам глобални оквир и да се схвати производ вектора моћи великих сила.

Без сумње најзначајнији догађај ове године јесу ломови у арапском свету који трају скоро пола године. Полако постаје јасна позадина читаве игре. Без обзира на реално постојеће незадовољство домаћег становништва због поскупљења хране и незапосленог младог становништва, такозване фесјбук револуције не би биле могуће без јасног и директног утицаја највећих западних земаља. Ту пре свега мислим на САД и Британију које по потреби бомбардују Ал Каиду у Јемену и подржавају је у Либији.

Џозеф Нај је још 2004. године у књизи ,,Мека моћ” приметио да од три класичне врсте моћи Американци имају све мање предности у сфери економске моћи и у такозваној мекој моћи (престиж и пропаганда). Због тога ће убудуће бити принуђени да све више користе војну моћ са којом су и даље далеко испред свих осталих. То не подразумева само директне војне интервенције већ читаву лепезу сложених механизама за контролу, где спадају и пучеви, економске санкције, атентати у страним земљама, подстицање побуна итд.

Све ово што се дешава у арапском свету чини се добро илуструје тенденције о којима је Нај говорио. Ова велика операција широког домета показује да су најаве о паду англо-америчке моћи више него преурањене. Погледајмо резултате након неколико месеци ангажовања.

Промењени су колебљиви режими у неколико земаља и уместо њих су доведени далеко поузданији играчи; окружена је Либија а затим је у њој вештачки изазван сукоб који је омогућио директно мешање, што ће се завршити или променом режима, или поделом земље тако да важни ресурси буду под њиховом контролом; озбиљно је дестабилизована Сирија, један од најнеугоднијих противника у региону, што ће се нужно одразити и на остале земље укључујући и Иран.

Осим завођења реда у простору који геополитичари називају ободна земља, чини се да је од посебног значаја и сузбијање утицаја Кине у Африци. Пажљиви посматрачи су добро приметили огроман уплив Кине на ,,црни континент” који су западњаци углавном предали забораву и проблемима. У последњих неколико година Кина је инвестирала и по више од 10 милијарди долара годишње у различите облике набавке енергетских и других сировина, али и у нафтоводе, путеве, железнице и осталу инфраструктуру. Кинеске фирме су ушле у велики број земаља, од Зимбабвеа до Египта, а у Судану кинеска војска чува налазишта нафте. Током недавне посете већем броју афричких земаља Хилари Клинтон их је упозорила да „нису све врсте инвестиција добродошле” и да Кина наводно покушава да их увуче у неоколонијални однос. На страну лако уочљиво лицемерје, важно је регистровати озбиљну забринутост Американаца због кинеског присуства у Африци. Утисак је да су овим акцијама на северу успели да једним значајним делом пресеку даљи улазак Кине и да је одбаце ка централноазијским републикама. Недавно је нпр. Казахстан ушао у читав низ блиских стратешких аранжмана са Кином (укључујући и војну сарадњу), чиме је заправо подстакнуто даље сукобљавање Кине и Русије.

Англо-Амери су највећи успех овом акцијом постигли према ЕУ. Захваљујући Саркозију у први план је гурнута Француска. Италија је невољно натерана да изда свог великог савезника Гадафија, и најважније, још једном је демонстрирана неспособност ЕУ да формира јединствен став и јединствени војни наступ, а што треба да потврди неопходност НАТО заштите над Европом. Као нузпродукт запљуснута је таласом избеглица, чиме је угрожена судбина шенгенског споразума и суштина самих интеграција.

виши научни сарадник, Институт за европске студије