Спорт у данашњем свету за једну малу земљу има огроман значај. Само захваљујући успесима у спорту или култури мале државе остварују некакав престиж, појаве се у добром светлу па тако постану занимљиве и као туристичке и пословне дестинације.

Спорт је важан ресурс, а ако је правилно постављен и утемељен у физичкој култури, чијем ширењу и популаризовању доприноси, има огроман значај за здравље, правилан живот и задовољство читаве нације.

Стање у српском спорту одавно заслужује детаљну и темељну анализу. Повећање гојазности које и код нас узима маха, сведочи о паду физичке културе. Општа физичка култура, рекреација и школски спорт су радикално запостављени за рачун врхунског, наводно професионалног спорта.

Ми смо у фудбалу и кошарци на пример одржали читав систем наводно професионалних лига иако је све то виртуелно и неодрживо. С друге стране, спорт и физичка култура су све мање присутни у систему образовања, док некадашњи систем синдикалног спорта и рекреације преко радничких спортских друштава нестаје а да га ништа није заменило.

О нашем врхунском спорту најчешће се говори у контексту Инсајдера, безбедносних ризика у вези са дербијима и све чешћим неуспесима, разочарањима, сменама управа и селектора итд. Опште расуло које је у фудбалском клубу Црвена звезда настало после прошлонедељне утакмице са Партизаном, само је наставак континуитета пропадања овог некада елитног клуба. Фудбалска репрезентација је још једном доживела неуспех у квалификацијама док је годину обележио дебакл кошаркаша у Литванији. С друге стране, рећи ће неко, Новак је имао сезону за анале, а одбојкаши и одбојкашице, као и поново ватерполисти, забележили су врхунске резултате.

Из свега што се дешавало последње деценије у спорту намећу се чини се две хипотезе: лако је уочљив константан пад квалитета и успеха наших врхунских спортиста, посебно у колективним спортовима, и друго, некакви успеси се још увек постижу само тамо где је сачуван начин рада, систем па чак и кадрови из комунистичког и Милошевићевог периода. Логично следи да су најгоре прошли спортови и клубови у које су се директно умешали новопридошли „спортски радници” из нове политичке гарнитуре која се на власти врти током последњих година.

Прва хипотеза се лако уочава по броју медаља које се на пример освајају на олимпијским играма. Последњи пут су у Сиднеју освојене три медаље. У Атини су биле две (Шекарићева и ватерполисти), а у Пекингу такође две (Чавић и Ђоковић), али после дугог времена ниједна у колективним спортовима. Треба такође нагласити да су сви велики успеси наших спортиста у појединачним спортовима (тенисери, пливачи) инциденти, дакле не плод улагања државе и система већ заслуге њихових породица.

Друга хипотеза врло лако се показује стањем у појединим спортовима и клубовима. Два колективна спорта која се још држе и у којима постижемо велике успехе јесу одбојка и ватерполо. Одбојку води стари „социјалистички” функционер Боричић који је успео да одржи систем рада постављен још почетком деведесетих. Исто се може рећи за рад ватерполо савеза у коме су и даље главни људи Манојловић и Шоштар.

Да не помињемо рукомет у коме смо некад били светска сила, а чак и деведесетих освајали медаље. Ипак, најтрагичније је у два најважнија спорта. Фудбалска репрезентација пропустиће већ треће европско првенство заредом. Последње је било у Холандији 2000, још за Слобина вакта. Ишли смо додуше на два светска првенства заредом, али на оба нисмо прошли групну фазу. Домаћа лига се одвија с минималним бројем гледалаца и чини се да јој је једини смисао да се производе талентовани клинци које менаџери, стварни господари нашег фудбала настоје што пре да продају. Неки систем и резултати могу се видети једино у Партизану (два пута Лига шампиона), и то захваљујући томе што се Зечевићев систем очувао и што нове власти ту нису успеле да се пробију. Тамо где јесу, дакле у Звезди, имамо перманентно пропадање јер су послове преузели људи који са читавим фудбалским системом нису ни у каквој вези.

Нажалост, нове власти су по угледу на некадашње комунистичке функционере потрчале у клубове и савезе мислећи да их тамо чека лак терен за промоцију без обзира на то што немају знања и искуства на том пољу. Најтрагичнији резултат тог светоназора је пропаст кошаркашког клуба Црвена звезда, који су уништили исти они који данас воде истоимени фудбалски клуб. Опет, КК Партизан се очувао и остварио најбоље резултате у нашем клупском спорту у протеклој деценији управо зато што су старе структуре спречиле улазак нових власти у клуб. Но то опет није довољно јер је читав систем кошарке код нас пропао. За десет година нисмо добили врхунског играча, а немамо чак ни доброг новог тренера. Репрезентација се три пута заредом није квалификовала за олимпијске игре. И након овогодишњег дебакла ствари се настављају по старом.

Питао би се неко, ако овако воде спорт, какви су им резултати у другим сегментима...