Mnogi seniori sećaju se 1965. godine, britanskog sastava „The Who” i njihovog hita „Moja generacija” čuvenog po stihu „Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim”. Srećom, samo dvojici iz te grupe brzo su se ispunile želje. Mnogi rokeri, slični momcima iz kvarteta „The Who”, preživeli su pijančenja, heroin i kokain, brze vožnje, labave brakove i seks sa nesigurnim osobama. Mik Džeger (1943), i Tina Tarner (1940), da ne pominjem naše držeće starce, i danas pevaju i skaču na bini, poput mladića i devojaka tek izašlih iz puberteta.

Prosečan stariji svet boljeg je zdravlja nego ikada ranije, a mnoge starine mnogo češće navlače kondome nego što na trbuh instaliraju urinarne ili kolorektalne kese.

Specifična demografska revolucija je na delu i odigrava se već pedeset godina u svakoj zemlji, i u svakom domaćinstvu. Ekonomija i politika moraće se preoblikovati, a kako će za stotinak godina izgledati geopolitički sistem zavisiće od novog „Zeitgeista” koji se već oseća. U vremenu koje dolazi uveliko će se izmeniti opšta kulturna, intelektualna, etička i spiritualna klima kao i ambijent i vladajući moral.

Tamo gde život počinje situacija nije za radovanje. Očigledan je trend sve manjeg broja novorođene dece. Prošle, 2009. godine u Srbiji je na 1.000 stanovnika rođeno 9,6 beba, a istovremeno je umrlo 14,2 odrasle osobe što govori o reproduktivnom deficitu od 4,4 deteta.

Demografi su izračunali da se u Evropi, u poslednjih 170 godina, život produžavao za po tri meseca godišnje. Stogodišnjaka u SAD ima 50.000, u Nemačkoj ih je 6.000, a u Srbiji 400. Mladih je sve manje, a starih sve više.

U Nemačkoj, Francuskoj i Japanu, manje od dva zaposlena daju finansijsku podršku jednom penzioneru. U Italiji, novac za jednog penzionera obezbeđuje 1,3 radnika. U Srbiji je u aprilu ove godine bilo 1.800.000 penzionera i 574.300 osoba na birou rada, ukupno 2.374.000. Njih izdržava znatno manje od 2.412.000 nominalno zaposlenih, jer se za mnoge od njih ne uplaćuje doprinos za penzije.

Na ideju o socijalnom osiguranju i penzijama došao je nemački kancelar Oto fon Bizmark 1880. godine. Nekoliko godina razmišljao je o startnoj godini života od koje bi njegovim vojnicima i oficirima prestajala plaćena služba u zamenu za redovna i umanjena primanja, tada nazvana penzijama. Izabrao je 65. godinu jer je većina vojnika i oficira umirala oko 65. godine. To je bila tipična dužina života za 19. vek. Danas, međutim, u razvijenim zemljama posle penzionisanja muškarci žive u proseku 20 godina, a žene 30.

Među starim, već penzionisanim osobama oba pola ima, a da toga nismo svesni, mnogo izuzetno kvalifikovanih, pa i blistavih stručnjaka, što je skoro u celom svetu, osim, možda u SAD i Skandinaviji, neiskorišćena demografska dividenda. Zanemarene su koristi koje bi imalo društvo zadržavanjem penzionera u formalnoj ekonomiji.

Nastupajući „Zeitgeist” promoviše jednakost mladih i starih čime se pravi kulturni i etički pomak. I zaista, retko ko sebe smatra starcem u 65. godini. Zašto zdravi ljudi, ukoliko žele, ne bi radili i posle 65. godine, plaćajući uobičajeni doprinos i uživajući dodatne beneficije. Ta ideja je u apsolutnoj suprotnosti sa gledištem većine sindikata u Evropi, a naročito u Francuskoj i ovde kod nas, u Srbiji. Sindikati se bore protiv produženja radnog veka zanemarujući činjenicu da je starih, sposobnih i vrlo kompetentnih penzionera sve više, a da moderna tehnologija više ne zahteva snagu već samo pamet i veštinu.

Ima mišljenja da bi zadržavanje starijih osoba na poslu dovelo do nedostataka novih ideja. Međutim, već danas postoje dokazi da u kompanijama sa više starih nego što je uobičajeno, produktivnost na začuđujući način raste. Ova situacija ponekad se naziva „Horndal efektom”. Horndal je švedska čeličana u kojoj je produktivnost porasla za 15 odsto otkad su penzioneri zadržani na svojim radnim mestima umesto da budu zaposleni mladi. Starost u sebi nosi iskustvo i mudrost. Zamislimo samo šta bi se desilo da su Edison, Tesla, Ajnštajn i Pupin živeli i radili još 20 ili 30 godina, a da se i ne govori o drugim stručnjacima poput čuvenih istraživača, lekara, hirurga, tehničara, inženjera i umetnika, čijih se usluga društvo odriče u trenutku kada napune 65 godina.

Mladi moraju znati da će jednog dana i oni ostariti, jer starenje ljudske vrste najizvesnija i najsigurnija je pretpostavka 21. veka. Dvadeseti vek bio je vek tinejdžera, 21. će biti vek seniora.

Profesor univerziteta