НЕ ЖИВИ ЧОВЕК САМО О ХЛЕБУ

Испод површине монументалне економске кризе „која само што није прошла”, тврдоглаво се помаљају нова жаришта – Исланд, Дубаи, Грчка, а пристижу и нова – Шпанија, Ирска, Португал, Источна Европа и ко све не. Корен кризе је свугде исти – жеља да се троши више него што се може, да се живи само за данас и на терет сутрашњег дана. Економска криза је само најснажнији симптом озбиљних друштвених болести.

У рату политичких и економских система, капитализам је однео победу над социјализмом. Без идеолошких непријатеља, без конкуренције, без потребе да се изнова доказују, западна друштва и њихови транзициони трабанти улазе у године арогантног тријумфализма и тужног интелектуалног посрнућа. У том великом походу, чини се да је Запад на путу да победи и себе.

Ослањајући се на успешно наслеђе, привлачност модерног капитализма почива на обећању вечне економске ефикасности и благостања, на демократији и владавини права, на индивидуалним и медијским слободама. На сваком од ових хвале вредних стубова, данас су видљиве пукотине које се не могу лако залечити. Иако економски и политички модели Запада нису монолитни, иако се и та друштва међусобно разликују, основни трендови су јасно препознатљиви.

Да би могли да троше и купују све више, грађани се постепено одричу социјалне државе, стабилности и сигурности – највећих достигнућа модерних друштава. Окрећу леђа солидарности и заједничким вредностима, жртвују слободно време и породицу. У том разорно индивидуализованом амбијенту, сада постаје јасно да обећање о сталном расту куповне моћи и комфора не може бити одржано. И еколошка драма са којом се планета суочава само је друго лице истог феномена – бесмисленог арчења времена, робе, ресурса.

Ефикасност економског система, тај свети грал капитализма, данас се показује вештијим у креирању илузија и финансијске пене него у стварању реалних вредности. У најмоћнијим сегментима друштва изгубило се и сећање на протестантску етику – пословну честитост и скромност, на којој је систем почивао и која га је чувала. На њено место није дошло ништа. Виталније економије и друштва Далеког истока данас држе лекцију арогантном и самозадовoљном Западу.

Демократија као политички фундамент и као понос западног друштва полако се претвара у фарсу. Амерички Врховни суд је 21. јануара ове године донео одлуку из које следи да велики бизнис може без ограничења и несметано финансирати политичке кампање и кандидате, и у политичке сврхе трошити онолико новца колико жели. У Европи, у Италији на пример, могуће је бити власник медијске империје и користити је у борби за власт, или преко ње утицати на јавно мњење и тако подржавати сопствену политику. Политички кандидати и партије вреде онолико колико новца или медијске подршке, приватне дабоме, стоји иза њих. То постаје и легално и легитимно.

Захваљујући технологији, али не само њој, политичке полиције (обавештајне службе) снажније су него икада у историји. Концепт приватности нестаје, подаци о грађанима се сакупљају и каталогизују – по потреби, али и без ње. Могу затребати. Да ли је овакав развој условљен порастом тероризма или је тероризам само изговор, у коначном исходу није превише важно. У мери у којој политичка полиција постаје моћнија, онај део безбедносних структура које се баве заштитом грађана и њихове имовине слаби. Страх, несигурност и немоћ се пузајући увлаче у систем и у животе људи.

Чини се да грађани без муке и јаука прихватају систем у коме живе, па може бити да слика модерног друштва и није овако суморна. Може и да не буде. На ободу западног света, али и на градским периферијама унутар њега, тихо буја отпор који је све теже зауставити, каналисати или артикулисати. Тероризам, анархизам, растући криминал и лумпенпролетеризација друштава свакако су и социјални, политички, па и егзистенцијални бунт против бујајућих социјалних разлика, безидејног друштва и обесмишљеног битисања.

Прорицање краја западном моделу је неопрезно, тим пре што се у њему и даље најбоље живи. Систем је увек успевао да се регенерише, а у периоду своје највеће кризе створио је вероватно најбољу друштвену структуру до данас – социјалдемократску државу и државу благостања. Није у логици друштвених процеса, нити је у духу историје да се враћа на старо, па се ни капитализам неће вратити тамо где је већ био. Како то „ново” може изгледати када и ако дође, може се само нагађати.

Једно је ипак сигурно – човек не живи само о хлебу. Нови систем, или нова инкарнација старог система, мораће да понуди нове друштвене идеје и, пре свега, обнову друштвених вредности. Ако се то не догоди, брутална борба за ресурсе и простор увешће свет у ново варварство.

финансијски консултант