Ових дана пуно се прича о нужди за прихватање реалности. Тако да се све чешће чују вапаји разних домаћих и међународних политичара, функционера и дипломата да би Србија требало што пре „да прихвати реалност” око Косова и Метохије. Истовремено у Америци све чешће и чешће се чују гласови демократа и републиканаца да би председник Обама требало да прихвати реалност око рата у Авганистану. Што се тиче тог рата у Авганистану за неке би то значило да Обама мора да прихвати да тај рат не може да се добије и да се што пре повуку америчке трупе, док за друге то значи да би он требало да прихвати реалност да тај рат мора да се добије и то једино може да се оствари ако он одлучније користи војну силу, почевши од тога што би морао да пошаље додатних 50.000 америчких војника. Свако има своје разумевање шта значи реалност.

У Србији, примећујем да су многи политичари, новинари и аналитичари прихватили америчку терминологију како они виде садашње стање око Косова. То јесте индикација да су барем реторички већ прихватили да је Косово туђе. Проблем и даље остаје док год Србија не прихвати реалност која јој се нуди у речи и делу. То јесте кључ целе приче о реалности. Ако Обама не прихвати реалност да је рат у Авганистану изгубљен, да ли то значи да ће Америка да га добије? Ако Србија не прихвати реалност независности Косова да ли то значи да је Косово у ствари независно? Да је то тако онда се сигурно не би тражило и толико трудило да би се убедили српски политичари и грађани да је потребно да прихвате ову реалност.

Другим речима, реалност да је Косово независно може само да се постигне ако Србија прихвати и саучествује у стварању ове реалности. Без тога, као што би наш народ рекао, статус Косова нити је на небу нити на земљи. Постоје многе територије које себе виде као независне. Од западне Сахаре, па до северног Кипра постоје многе владе које себе описују као независне; њихов проблем јесте у томе да иако постоји неких 60–70 земаља које су признале те независности, у суштини оне ипак нису независне. У великој мери нису независне због тога што државе од којих би се отцепиле то не признају или због тога што велике силе не могу да прихвате реалност да су оне независне. Тако да постоји велики број територија на свету које формално нису независне али реално нису ни под контролом нити под ауторитетом држава од којих би хтеле да се отцепе.

Многи политичари у Србији и на власти и у опозицији би ипак хтели да прикажу садашњу дилему око Косова као само још једну природну или временску непогоду. Као што се Дунав, Сава или Морава понекад излију из својих корита и као што олуја понекад зна да потуче пшеницу, тако може и да се деси да неко може да узме део територије Србије. Једноставно, овакво тумачење реалности око Косова иде у прилог садашњој политичкој елити, јер у оваквом тумачењу наравно не постоји простор за њихову одговорност. „Шта да радимо?” „Таква је реалност”, постаје мантра савремене српске политике, због овога нема превише дилеме око тога да ли су они спремни да учине оно што се од њих тражи, јер се ових дана јасно изјашњавају – неки из страха, неки из очаја, а неки из надања показују да су расположени да заједно са својим колегама у Вашингтону, Лондону, Паризу, а евентуално и у Приштини граде заједничку реалност.

То су њихове одлуке и опредељења, али нису нити божја воља, нити природна непогода какву би они желели да прикажу. Није ни чудо што млађе генерације своју реалност све чешће налазе у виртуелним световима преко Интернета и разних компјутерских програма. У тим виртуелним реалностима, много се лакше сналазе него у свакодневној реалности која им се сервира, јер у њима нема ни Обаме нити српских политичара.

Политички аналитичар