Минулог јула, на московском хиподрому су трећи пут у историји тркалишта једну важну трку добила два уместо једног коња победника. Азербејџанска "Ешкија" и руски "Сателит" победили су у галопу за трофеј председника Русије и донели власницима "пот" са шест милиона рубаља.

Али, бизарности у том догађају било је још. На трци је зарадио и покровитељ купа, Путин. Председник је уложио на победу "Ешкије" и "Сателита" и понео кући тридесет хиљада из хиподромске кладионице.

Постоји и трећа особеност тог живописног збивања на почетку руских политичких ферија. Њу је донео "састав посаде" у ВИП ложи арене коњичког спорта. Осим шефа Кремља, у њој су се указали још и вођи Заједнице Независних Држава – међутим, не сви. Недостајали су шефови Јерменије, Грузије, Туркменистана и Украјине. У кругу некадашње совјетске "браће" уобичајило се очигледно нешто ново, можда мање замисливо у време Брежњева...

"Групни фото" вођа ЗНД-а на хиподрому изразио је атмосферу неформалног дела самита "руског Комонвелта", дан раније. Иза врло добро затворених врата, шефови бивших република СССР-а изнели су том приликом сваки своје идеје о сврси и намени те организације.

Чему стреми и због чега би требало да постоји Заједница Независних Држава? Да би Москва имала јастук безбедности ван граница Русије? Да би Русија задржала тржиште? Господарила енергијом из централне Азије? Да би некадашњи привесци руске империје и даље имали политичког путовођу и стараоца? Или је ЗНД завршетак интересног удруживања Европе, у делу окренутом истоку континента? Друга од две формације, потенцијално чак и слична ЕУ?

Постоје и таква мишљења да ће се политичка морфологија Европе на крају уобличити кроз везу и сарадњу источне и западне заједнице. По њима, Русија је са својим потенцијалом "пројекат у настанку". Ко има интереса да уложи у "пројекат" дужан је да се придружи.

Изгледа да нису сви били заинтересовани, ни за предлоге, а не само за исход почете дискусије.

Председник Јерменије Хочарјан објаснио је недолазак у Москву прехладом. Туркменбаша Њазов јавио је да је спречен – тркама "ролс-ројса", дуж обале Каспијског језера. Председник Јушченко изговорио се позивањем на напетост политичке ситуације. У том тренутку, Украјина још није имала премијера.

Ипак, највише горчине у одбијању руског "хајде да се дружимо" било је, чини се, у поруци председника Грузије Сакашвилија – да му се не долази у Москву "само због коњских трка".

Украјина и Грузија су осовина отпора унутар ЗНД-а. Присуство Кијева руском клубу није Јушченков приоритет, мада је баш распоред његових спољнополитичких приоритета имао ове године своју цену, изражену тешкоћама Украјине да добије руски гас. На таласу потоњег новонасталог незадовољства бирача "оранжистима", узнет је до изборне победе Јушченков "проруски" ривал Јанукович. Недавно се Јанукович вратио на сцену као премијер.

Јанукович је решен да коригује курс, па сада кијевски чамац плови са два кормилара. Већ прошле недеље премијер се "игром случаја" обрео у Сочију, у старом друштву "лојалних" Русији. Фотографисан је насмејаног лица, уз Путина и Назарбајева. Сређено је питање снабдевања Украјине гасом.

Политика "штеловања привржености" руском клубу стегама, економским и другим, подвргнута је критици "блока одбијања". Приговара се недемократичности односа унутар "Комонвелта", нарочито из Грузије.

Проамерички Сакашвили не успева да надвлада сепаратизам грузијских, проруски расположених аутономија Абхазије и Јужне Осетије. Сакашвили је разумео да се његово болно питање тешко ипак може решити без већег разумевања Русије, и почео је да инсистира на сусрету и разговору с Путином лично. Чак је и путовао у Санкт Петербург. Веровао је да ће лакше политички одбоксовати ако маневрише уз маргину недавног самита Г-8 и руских евентуалних обзира према Западу. Међутим, доспео је само до антреа. У старој престоници је обавештен да је Путин "заузет".

Сакашвилијево обновљено инсистирање на разговорима лице у лице прекинуто је позивом Москве шефу Грузије да дође... и придружи се лидерима ЗНД-а. Револтиран, шеф Грузије је поручио – није му до трка. Потенцирао је конфузију уз коју треба сачекати до јесени, како би се – како је обећано на годишњем скупу ЗНД-а октобра у Минску – чуло ко шта мисли о смислу и судбини "руске заједнице". За петнаест година, "Комонвелт" је донео 1.600 различитих одлука, а извршена је тек свака десета. Произлази да он заиста није био много више од редовне годишње фото-прилике вођа, забављених на трибинама коњског тркалишта.