У протеклих месец дана на Косову и око Косова догодиле су се одређене промене. Неке набоље, неке нагоре, зависно од диоптрије. Очигледно је да се после посете Ангеле Меркел Србији убрзава расплет и некакво разрешење косовског чвора.

Ситуација на коју су сви навикли претходних десетак година, креће се ка стању којим ће сви бити помало незадовољни. У ових месец дана могу се евидентирати следеће промене и решења. Најпре оне мање лоше.

Под покровитељством Европске уније постигнут је договор Београда и Приштине од 2. септембра о изгледу царинских печата. О томе шта је стварно договорено свака од страна у преговорима има своју интерпретацију која би се могла разумети као решење „округло па на ћоше”.

Друго, деблокиран је ембарго који је Приштина 20. јула увела на робу из централне Србије. После два месеца прошли су први шлепери робе. Да ли то значи да ће се Београд или Приштина извинити Јадранки Косор и хрватским привредницима?

Такође, добро је и то што у поређењу са претходним инцидентима крајем јула, овога пута није било мртвих ни повређених. Дошли смо до тренутка када се зло трпи у страху од горег! Такође, за сада је избегнут можда најгори сценарио, јер се није десила акција попут „Олује”.

Са друге стране, лоше је то што се суверенитет Србији тихо извлачи као тепих испод ногу и што се „новом” стратегијом или тактиком „миц по миц” или „тараба по тараба”, заокружује, макар и симболични суверенитет Приштине на прелазима Брњак и Јариње, који су главни путеви ка северу Косова.

Овога пута без специјалне јединице Росу, али хеликоптерима Кфора спроводи се Ахтисаријев план и заокружује нова држава како је виде земље које су је признале. Нажалост Србије, међу њима су и најмоћније државе тзв. квинте (Француска, Немачка, Италија, Велика Британија, САД).

У претходном периоду сви су апеловали на суздржаност. Срби и Албанци су се држали тог апела, али посао за Албанце ионако одрађују Кфор и Еулекс. За то време, за разлику од догађаја крајем јула када се Русија није оглашавала, њен амбасадор у Београду је, за дипломате неуобичајеним тоном, показао како се бране интереси Русије.

Амбасадор, коме су најчешћи саговорници десничари и екстремисти из Србије, у присуству углавном прозападно оријентисаних структура, показао је како велике силе имају сталне интересе а не (само) сталне пријатеље, као и да није тешко у малим државама каква је Србија демонстрирати такав тон.

Да су само српски интереси, а не и руски у питању, не би било таквог узбуђења. Разумљиво је да руски амбасадор брани интересе Русије, али није логично да Срби на Косову бране руске интересе. Русија можда и може да брани Србе и Србију макар у Савету безбедности, али Срби на Косову не могу да бране ни сами себе.

Нарочито, они не могу бити жртве неиспуњених обећања и неостварене подршке. Сетимо се тријумфалног доласка и неславног одласка руске јединице из Косова Поља. Колико су се наде подгревале претходних година чак и непосредно од руског амбасадора сведочи и стална поставка слика Путина и Медведева (што је донекле разумљиво), код моста у Северној Митровици, али и Лукашенка (што је потпуно неразумљиво).

Један број Срба северно од Ибра на овај начин себе представља као руски фактор у окружењу НАТО-а. У исто време, савезници Приштине не грде Албанце као Руси Србе, већ им инсталирају државу. Њихова подршка није морална већ реална.

Док су земље у нашем окружењу чланице или кандидати за чланство у ЕУ и НАТО, Србија је стално на прекретници или клацкалици. У овом моменту се не зна тачно колико је стубова спољне политике Србије. Они чија подршка изостаје свако мало нам заврћу руку, гас, европску перспективу.

То није ни тако тешко када међу странкама нема договора куда Србије иде и треба да иде. Као да свака велика сила овде има своју странку? Време је за јасан курс Србије! Остаје проблем што се ближе избори и изборна кампања, а то значи да још увек „није време”.

Док се не „стекну услови”, ЛДП ће позивати на признање косовске реалности и косовске државе, Николић и Коштуница ће ићи на конгрес Јединствене Русије крајем септембра, а Вук Јеремић ће захвалити Конузину на маркетингу за који се не зна да ли му је више донео или однео, зависно од циљне групе коју жели да импресионира.

У политици и дипломатији готово увек једна прича иде друмом, друга шумом. За албанске и српске савезнике могло би се рећи да једни речима а други хеликоптерима демонстрирају приступ „што на ум то на друм”.