Krajem jula Tačijeva vlada je pokušala nasilno da uspostavi kontrolu nad severnim Kosovom. Ova akcija se odvijala uz prećutnu saglasnost ili mig najmoćnijih. Efekat akcije je polovičan. Najgora posledica je delimična promena faktičkog stanja koje je važilo od 1999. godine. Ovi događaji su pokazali i opredeljenost Srba na severu da: nemaju nameru da se sele, neće priznati kosovske institucije, ostaju oslonjeni na Srbiju. Srbi na severu Kosova su se izborili za izvestan politički subjektivitet.

Evropska unija, iako pet država članica nije priznalo nezavisnost Kosova, već je zaboravila saradnju sa Hagom, hapšenje i isporučivanje Mladića i Hadžića i pristupila je novom (starom) pritisku i uslovljavanju Srbije da proguta gorku pilulu – Kosovo. Tajming nije slučajan.

U iščekivanju kandidature za članstvo u EU, sa ili bez datuma za započinjanje pregovora, procenjeno je da je to najbolji trenutak za konačan pritisak. Još jedna loša poruka jeste činjenica da je akcija specijalne kosovske policije ROSU izvedena naočigled međunarodnih misija na Kosovu (Euleks, Unmik, Kfor). Ove „neutralne” misije su, ne samo dozvolile akciju, već i asistirale prevozom kosovskih specijalaca helikopterima. Na delu je bilo nasilje.

Po nekima „legalno”. Spirala nasilja je kao sila akcije i reakcije. Najsvetlija tačka ovih događaja je ponašanje Srba sa severa. Karakterisala ih je odlučnost da ostanu na Kosovu, nepristajanje, građanski otpor i građanska neposlušnost. Objektivno, u takvim napetim okolnostima sa akumuliranim strahom i nepotpunom kontrolom, izmakle su dve stvari: ubistvo kosovskog policajca i paljenje prelaza Jarinje, koji su za svaku osudu. To je i umanjilo efekat borbe Srba za svoja prava.

Po osnovanim indicijama paljenje Jarinja su organizovali oni kojima odgovara stanje haosa. Pojedinci iz kriminalnih struktura ne mogu biti osnov da se konstatuje da je severno Kosovo kriminalizovano. U slučaju da je tako, ono nije ništa manje kriminalizovano od Kosova južno od Ibra. Osim toga, zna se ko je odgovoran za stanje na Kosovu nakon Kumanovskog sporazuma.

Srbija najmanje, jer su joj i ingerencije redukovane. Srbi sa severa su spontano marginalizovali ekstremiste koji su dominirali svih ovih godina. Na površinu su izbili legitimno izabrani predsednici opština koji su iz različitih stranaka: predsednik opštine Zubin Potok je iz DSS-a, Kosovske Mitrovice iz SNS-a, Zvečana iz DSS-a i Leposavića iz DS-a. Oni su bili sa svojim sugrađanima i ispred njih na barikadama. Razlike su bile potisnute, odluke su usaglašavane, a ispoljena je zavidna konstruktivnost i kooperativnost sa predstavnicima Vlade Srbije, sve dok pojedince stranačke centrale nisu preusmerile.

Pozitivan efekat je i to što je pregovarač Vlade Srbije na terenu bolje upoznao „predmet pregovora”. Zasedanje Skupštine Srbije o dešavanjima na Kosovu pokazalo je bar tri stvari. Prvo, rasprava je tekla u rasponu od državničke odgovornosti do politikantskih marketinških retorika. Drugo, oko usvajanja deklaracije postignut je zavidan konsenzus (181 od 250); i treće, protiv deklaracije glasale su stranke čiji su pristupi u rešavanju Kosova nespojivi i nepomirljivi – DSS i LDP. Između ova dva „za” i „protiv”, najbrojnije je bilo „možda”. Šta to znači?

Da li da guramo glavu u pesak i da se nojevski zadovoljimo činjenicom da je Kosovo i Metohija prema Ustavu u sastavu Srbije? Da li da odgovornost elite (vlasti i opozicije) prebacimo na građane na referendumu što predlaže SNS, a što ne smemo po Ustavu, kako tvrdi DSS? Da li da se vratimo metaforama o „duši srpskog naroda” i „najskupljoj srpskoj reči” ili da uradimo danas, ono što možda nećemo moći sutra. Indikativno je koliko se na barikadama intuitivno pominjao „Plan Z 4” i akcija „Oluja”!

Politika neretko zahteva teške odluke za političare. To je kao biranje između dva zla. Ona bi se mogla svesti na dilemu: podela Kosova sa priznanjem ostalog dela ili autonomija severnog Kosova bez priznanja. Ovo drugo se u ovom momentu implementira. U pitanju je zaokruživanje lokalnih samouprava u regionalnu autonomiju sa izvorima prihoda od poreza i carina, koji bi se delili sa Prištinom, ali uz podršku i veze sa Srbijom. Srbi bi imali sopstvenu policiju i sudstvo koji bi se koordinirali sa Prištinom. Ostale bi srpske institucije kao što su prosveta i zdravstvo. Granice bi nominalno ostale kosovske, ali bi suštinski one ostale na Ibru. Subjektivitet severnog Kosova bez priznanja nezavisnosti je možda šansa i nada za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji.